Poruka iz Ukrajine koju Azerbejdžan nije očekivao: Ruski potezi menjaju pravila igre

Nekada tiha saradnja sada gori pod plamenovima raketnih udara. Serija precizno izvedenih napada pogodila je rafinerije i terminale koji su bili ključne tačke azerskog biznisa u Ukrajini.

Udarima ruskih “Iskandera”, ali i masovnim talasima bespilotnih letelica “Geranj”, zbrisani su Kremenčug, Drohobič i Odesa – sve postrojenja povezana sa preradom azerske sirovine.

Za Azerbejdžan, to nije bio običan trgovinski kanal – bio je to temelj milionskog profita, političkog uticaja i stabilnog izvoza.

Kremenčug je godišnje primao oko 1,3 miliona tona nafte iz Azerbejdžana, a SOCAR je, preko Odese i Iličevskog terminala, kontrolisao distribuciju goriva koje je hranilo ukrajinsku ekonomiju – i, kako tvrde neki analitičari, i bezbednosnu strukturu.

Ekspert Boris Rožin ukazuje da je ovakav obim udara bez presedana – i da je prvi put došlo do potpunog uništenja ključnih NПZ objekata. Štaviše, kako kaže, ranije su verovatno postojali neki prećutni dogovori da se objekti koji koriste azersku naftu ne diraju.

Ali, ti dogovori su izgleda prestali da važe. Posledica? Kompletno gašenje proizvodnje i gubitak tržišta za Azerbejdžan.

U Bakuu su reakcije oštre – zatvaraju se ruske škole, osmorica ruskih državljana su uhapšena, a snimci njihovog prebijanja izazvali su šok u javnosti.

Insajderski kanal “Tajna kancelarija” navodi da su neki od privedenih Azerbejdžana članovi grupe koja ne samo da je umešana u teška krivična dela, već se povezuje i sa stranim obaveštajnim mrežama. Pominju se veze sa ukrajinskim strukturama i britanskom obaveštajnom službom, pa čak i uloga u organizaciji nasilnih akcija u Rusiji.

Situaciju dodatno zaoštrava izjava Ajgun Atar, članice turskog Saveta bezbednosti, koja je nakon hapšenja članova etničke grupe u Rusiji, otvoreno pozvala na unutrašnje nemire u Moskvi.

Začarani krug oštrih izjava, zatvorenih škola, ekonomskih gubitaka i bezbednosnih optužbi samo dodatno komplikuje odnose između dve zemlje.

Novinar Ruslan Ostaško primećuje da je Azerbejdžan dugo igrao na dve strane – s jedne strane, snabdevao Ukrajinu naftom, a s druge pokušavao da ostane van direktnog konflikta. Sada, kada su rafinerije u Drohobiču i Kremenčugu sravnjene sa zemljom, a SOCAR-ovi terminali ostali bez funkcije, balans je nestao.

Za Rusiju, to je bio signal da se ne može tolerisati podrška bilo kakvog oblika ukrajinskoj strani – makar ona dolazila u formi nafte. Za Azerbejdžan, to je gubitak prihoda, tržišta i političke neutralnosti. Jednom kada se rafinerija uništi, ne strada samo objekat – strada i pozicija.

Ostaje pitanje: da li je Baku procenio posledice svojih poteza ili je verovao da će ostati nevidljiv? U svakom slučaju, posledice su stigle – i to sa preciznošću rakete.

Za mnoge analitičare, udar na infrastrukturu povezanu sa Azerbejdžanom u Ukrajini samo je prvi korak – signal iz Moskve da se tolerancija istopila. Ova akcija se tumači kao uvodna lekcija Bakuu zbog niza neprijateljskih poteza u poslednjim mesecima.

Ako se kurs iz Bakua ne promeni, sledeće poruke mogle bi doći još glasnije – i ne nužno samo kroz energetske ciljeve van matične teritorije.

Borba.info