Sergej Udalcov: Gorbačov je umro! – Putin sada može na miru da vrati uniju!

Smrt razarača SSSR-a, stavlja na dnevni red pitanje stvaranja nove Unije.

Činilo se da će Mihail Gorbačov živeti večno.

Postao je najdugovečniji bivši lider naše zemlje, uprkos svim šokovima povezanim sa žalosnim krajem, njegove političke karijere.

Država, na čijem je čelu bio, prestala je da postoji, njegov glavni rival Boris Jeljcin je ponižavajuće ispratio bivšeg predsednika SSSR-a iz Kremlja, na predsedničkim izborima u Rusiji 1996.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Gorbačov, koji je nedavno stekao popularnost u celoj Uniji, postigao je slabih 0,51% glasova.

Drugi bi se na njegovom mestu verovatno ubio ili “izgoreo” od neke bolesti.

Ali on je živeo dugo, nadživeo sve svoje kolege, lidere stranih zemalja, tog perioda – Regana, Buša starijeg, Tačer, Kola i Miterana.

Nadživeo je skoro sve svoje saradnike, u rukovodstvu Unije (možda je preživeo samo Nikolaj Rižkov, bivši predsednik Saveta ministara SSSR-a).

Očigledno, savest Gorbačova nije bila mučena, pa se osetila jaka seoska genetika (rođen je u Stavropoljskoj teritoriji, u seljačkoj porodici).

Generalno, po mom mišljenju, glavni nedostatak Mihaila Sergejeviča Gorbačova, kao državnika bio je to, što je previše voleo sebe, svoju porodicu i udoban život.

Za običnog čoveka, to su normalni kvaliteti.

Ali za šefa gigantske sovjetske zemlje, svetske perjanice tih godina, takvi kvaliteti Gorbačova su se ispostavili, kao veoma ranjiv faktor.

To su, inače, veoma dobro uhvatile strane obaveštajne agencije, koje su proučavale sovjetske lidere pod mikroskopom.

Zapadni lideri okružili su Mihaila Sergejeviča pažnjom, osmesima i zagrljajima, u kojima se on jednostavno utopio, verujući da je kapitalistički Zapad spreman za prijateljsku i ravnopravnu saradnju sa socijalističkim Sovjetskim Savezom.

Verujući, suprotno klasnoj marksističkoj teoriji, koju je Gorbačov morao dobro da prouči, kada je studirao na Moskovskom državnom univerzitetu 1950-ih.

Ova verzija mi se čini realnijom od teorije zavere, u kojoj je Mihailu Sergejeviču dodeljena uloga zlokobnog stranog agenta, kojeg su regrutovale zapadne specijalne službe.

Ne može se potceniti ni uticaj porodice, pre svega supruge Raise Maksimovne.

Nakon njene smrti od leukemije 1999. godine, Gorbačov je rekao da mu je to bio najgori test u životu.

Veoma opisna fraza.

Gorbačova je najviše šokirao raspad Unije, ne priča o GKČP, već lični gubitak.

Kao što sam već rekao, u kritičnim trenucima je veoma važno da državni lider bude oštar i beskompromisan prema svojim protivnicima, da bude neka vrsta fanatika, koji interese zemlje stavlja na prvo mesto, odbacujući sve lične momente.

Ali Gorbačov nije mogao samo to, pošto su mu lični i porodični interesi bili u prvom planu.

Stoga, kada je, na primer, u decembru 1991. godine, nakon potpisivanja zločinačkog Belaveškog sporazuma od strane Jeljcina, Kravčuka i Šuškeviča, Gorbačov morao da naredi njihovo hapšenje, kao izdajnika otadžbine, nije rizikovao.

Dao je zemlji da udobno živi sa svojom Raisom i kupa se u zracima međunarodnog priznanja.

Gorkom ironijom sudbine, supruga mu je ubrzo umrla od teške bolesti.

Pa i Gorbačovljevo okruženje je ostavilo mnogo da se poželi, kadrovska politika u godinama perestrojke, je šepala na obe noge.

Živopisan primer je glavni sovjetski ideolog, s kraja osamdesetih Aleksandar Jakovljev.

Moj deda, Ivan Ivanovič Udalcov, ga je dobro poznavao, čak su bili prijatelji dugi niz godina.

Međutim, nakon što se Jakovljev vratio iz Kanade, gde je bio sovjetski ambasador krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, prema rečima mog dede, izgledalo je da je ova osoba smenjena, već je bio jasno usmeren na demontažu sovjetske vlasti.

Možda su ga regrutovale strane obaveštajne službe ali najverovatnije je jednostavno bio fasciniran prednjim prozorom zapadnog života, izašla mu je malograđanska unutrašnjost, a ispostavilo se da su svi ideološki principi prodati i iznevereni.

A evo čoveka, koji je posle raspada SSSR-a ponosno izjavio da mu je cilj eliminisanje komunističkog sistema, radio je pod Gorbačovim, kao glavni partijski ideolog.

Ovakva osrednja kadrovska politika takođe mnogo objašnjava.

Drugim rečima, za eru globalnih promena i preokreta, koje su, uzgred budi rečeno, u velikoj meri generisale reforme perestrojke Gorbačova, lider zemlje je morao da poseduje one osobine, koje su tako nedostajale Mihailu Sergejeviču.

Neodlučnost i slabost, praznoslovlja i narcizam Gorbačova su od miljenika sovjetskog naroda brzo pretvorili u lik zlih šala, a potom u predmet mržnje i prezira za milione prevarenih građana.

Kako kažu, Gorbačov je bio na pogrešnom mestu na prekretnici istorije, što je dovelo do katastrofalnih posledica.

Direktan analog je poslednji ruski car Nikolaj II . Mnogo je sličnosti sa Gorbačovim.

Uopšte, nema sumnje da je za sve sovjetske patriote upravo Gorbačov najnegativniji lik u našoj novijoj istoriji.

Ne Jeljcin, ne potpisnici Belovežskog sporazuma – naime Mihail Gorbačov, pošto je upravo on pokrenuo mehanizme urušavanja naše Otadžbine, on je rodio Jeljcina, on je kukavički odstupio u trenutku, kada je bilo je potrebno boriti se za očuvanje zemlje.

Njegova krivica je primarna, uprkos svim pokušajima opravdanja.

I mora se reći, naš narod, iako nije bilo zvaničnog suđenja rušiteljima SSSR-a, samostalno je doneo javnu presudu Gorbačovu, priznajući ga krivim za izdaju domovine.

Razgovarajte sa ljudima na ulici – većina će izraziti upravo ovo mišljenje. I to je to.

Simbolično je da rušitelji SSSR-a, masovno odlaze na pozadini krvavog sukoba u Donbasu, direktno generisanog njihovom zločinačkom politikom.

Nakon početka specijalne operacije, poginuli su Šuškevič, Kravčuk, Burbulis, Bakatin. Evo sada Gorbačova.

Šteta što su otišli ​​bez suđenja, bez kazne za svoja dela.

Ali s druge strane, njihov odlazak daje jasan signal da je vreme da se obnovi sve što su uništili.

Vreme je da se počne sa radom na preporodu Sovjetskog Saveza.

I u godini 100. godišnjice njenog formiranja, bilo bi sasvim ispravno pokrenuti takav restauratorski proces.

Da, sada su buržoaske snage na vlasti u Rusiji i drugim bivšim sovjetskim republikama.

Međutim, geopolitička situacija danas je takva da stvaranje nove savezne države na teritoriji bivšeg SSSR-a, odgovara temeljnim interesima naših zemalja i naroda.

Za početak, Savezna savezna država bi mogla da uključi Rusiju, Belorusiju, oslobođene republike Donbas, Abhaziju, Južnu Osetiju i Pridnjestrovlje.

Pristupanje Kazahstana, Kirgizije, Tadžikistana, Jermenije je sasvim moguće.

Naravno, govorimo o dobrovoljnom pristupanju novom projektu Unije.

Pa, levičarske i patriotske snage naših zemalja moraće zajedno da rade na njegovom socijalističkom sadržaju, a to je naša istorijska misija.

Dakle, ima o čemu razmišljati. Mrtav je Gorbačov, razarač SSSR-a.

Vreme je da ispravi svoje greške!

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Check Also

Tri ruske rakete, koje su zastrašile svet – VIDEO

Ove tri ruske rakete su „užasno“ oružje, kojim Moskva preti Zapadu, piše Al Džazira. Jedna …