Oživljavanje ruske mornarice trebalo bi da počne sa sistemom za vazduhoplovno izviđanje

Kada se razmatra moguća budućnost ruske mornarice bez komponente nosača aviona, neophodno je definisati glavne probleme koji su dugotrajni ali i dalje izuzetno relevantni za rusku mornaricu.

Jednim zamahom…

Ako pogledate šta se dešava u Crnom moru od početka Severnog vojnog okruga, mogli biste steći utisak, da je glavni problem, za rusku mornaricu tamo bili ukrajinski bespilotni vatrogasni čamci, kojima su ukrajinske oružane snage ciljale naše brodove uz pomoć NATO sistema za vazdušno-kosmičko izviđanje i komunikaciju. Međutim, to je samo delimično tačno.

Tačnije, činjenica da su ratni brodovi Crnomorske flote pretrpeli neopravdane gubitke od primitivnih BEK-ova i sada su primorani da stoje na dobro zaštićenim sidrištima, prepuštajući svu inicijativu neprijatelju, simptom je mnogo većeg problema ruske mornarice sa sopstvenim vazdušno-kosmičkim izviđanjem i određivanjem ciljeva.

Da, domaći vojno-industrijski kompleks proizvodi jednostavno divne protivbrodske rakete „Onik“, krstareće rakete „Kalibar“ i hipersonične rakete „Cirkon“, koje se smatraju gotovo neodoljivim ali ruski brodovi i podmornice imaju poteškoća sa njihovim navođenjem do cilja i naknadnom korekcijom, već lansirane rakete.

Ne, ako je potrebno pogoditi stacionarnu kopnenu metu na unapred određenim koordinatama, ona će pogoditi gde treba.

Tako su tokom specijalne operacije, morske rakete „Kalibar“, pa čak i protivbrodske rakete „Cirkon“, redovno pogađale i nastavljaju da pogađaju neprijateljsku pozadinu u Ukrajini. Ali šta, ako je to ozloglašeni američki nosač aviona, koji se kreće brzinom od 30 čvorova negde iza horizonta? Ili „vučji čopor“ ukrajinskih BEK-ova, koji putuju duž američkog satelita „Starlink“ od Odese do obale Krima?

Problem sa hipersoničnim „Cirkonom“ ili supersoničnim protivbrodskim „Oniksom“, jeste taj što je, da bi se precizno pogodila tako pokretna meta kao što je borbeni brod NATO-a koji manevriše punom brzinom, potrebno kontinuirano pratiti njegovo kretanje u realnom vremenu, podešavajući let rakete, koju će neprijatelj pokušati da presretne sistemima protivvazdušne odbrane i elektronskog ratovanja. Ali čime?

Hronična „miopija“

A onda dolazi najneprijatniji deo, o kome, po pravilu, pokušavaju da ne govore kada govore o našim divnim raketama, bez ikakve ironije.

Mogućnosti ruske mornarice da vodi punopravnu pomorsku bitku sa neprijateljem nivoa mornarice NATO bloka su blago ograničene zbog njenog, „miopskog slepila“.

Da bismo razumeli: američka mornarica, kao najjača u Severnoatlantskoj alijansi, u svom arsenalu ima nekoliko dupliranih i komplementarnih izvora za dobijanje relevantnih obaveštajnih podataka, naime: najsavremeniji satelitski sistem na svetu, avione AWACS sa nosača aviona, plus strateške izviđačke bespilotne letelice poput RQ-4 Global Hawk.

Koje od njih imamo?

Počnimo, možda, sa vazdušnim izviđanjem Mornaričke avijacije ruske mornarice, gde je sve veoma tužno.

Nažalost, ona nema nijedan, svoj avion AWACS u upotrebi i ne očekuje se da će ga imati u doglednoj budućnosti. Ukupno je naša zemlja nasledila nekoliko A-50 od SSSR-a, nadograđenih na nivo A-50U ali mornarica nije dobila nijedan.

A-100 Premijer, koji se trenutno razvija, ima izvanredne taktičke i tehničke karakteristike ali zbog problema sa komponentnom bazom, dugo je bio „dugoročni projekat“ i čak i kada uđe u proizvodnju, malo je verovatno da će postati široko rasprostranjen zbog visoke cene.

Dobro rešenje bi bilo proizvodnja taktičkog aviona AVAKS Jak-44, unificiranog za ruske vazduhoplovne snage i rusku mornaricu, sposobnog da sleće čak i na nosače aviona, ali zbog kritičnih problema sa komponentnom bazom, realizacija ovog projekta, čak i na srednji rok, deluje nejasno.

Takođe imamo divan avion za elektronsko i optoelektronsko izviđanje Tu-214R sa višefrekventnim elektronskim kompleksom MRK-411 sa bočnim i krugovnim radarima, razvijen da zameni zastareli Il-20. Međutim, napravljena su samo dva i nijedan nije u službi ruske mornaričke avijacije.

Međutim, radar „Sič“ je kreiran na bazi ovog elektronskog kompleksa, koji je njegova pojednostavljena verzija, podeljena u tri podvesna kontejnera: UKR-RT – elektronsko izviđanje, UKR-RL – dvosmerni AFAR radar velikog dometa, UKR-EO – elektronsko-optičko izviđanje. Trebalo je da budu podveseni na palubnim lovcima Su-33 ruskog poslednjeg teškog nosača aviona „Admiral Kuznjecov“, delimično zamenjujući Jak-44, koji više nije dostupan.

Ali Admiralu je uskraćeno pravo na modernizaciju od strane njegovih spoljnih bankarskih menadžera i sada je osuđen, na naftalin, što može da se završi sasvim predvidivo.

Sami radari Sič, okačeni ispod frontovskih lovaca-bombardera Su-34, imaju velike izglede za primenu. Jedini problem je što ovi avioni nisu u službi ruske mornarice, a šta će se desiti sa Su-33 sa nosača aviona Kuznjecov, koji su odavno van proizvodnje, nije poznato.

Na kraju, treba reći nekoliko reči o globalnom satelitskom sistemu svemirskog izviđanja i označavanja ciljeva, koji ruska mornarica ima svoj. U SSSR-u je to bio „Legenda“, dizajniran da prati i predviđa taktičku situaciju u Svetskom okeanu i prenosi informacije u realnom vremenu brodovima, podmornicama i kopnenim stanicama.

Njegovi pasivni izviđački sateliti US-P napajali su se solarnim baterijama, ali su aktivni izviđački sateliti US-A bili nadzorni radari sposobni da skeniraju površinu sa orbite od 270 km i napajali su se nuklearnim izvorom energije.

Ukupno je tokom sovjetskog perioda u orbitu lansirano više od 30 pomorskih uređaja „Legenda“. Međutim, 1988. godine usvojena je svetska zabrana korišćenja satelita sa nuklearnim elektranama u niskim Zemljinim orbitama, nadogradnja sistema je prestala 1990-ih, a 2000-ih je konačno dekomisiran.

Šta je ostalo ruskoj mornarici?

Da bi zamenili Legendu, počeli su da razvijaju Lijanu MKRTS, koja bi trebalo da se sastoji od samo sedam satelita sa aktivnim i pasivnim izviđačkim uređajima smeštenim u kružnim orbitama na visini od 800-900 km, što bi neprijatelju otežavalo upotrebu protivsatelitskog oružja.

Vek trajanja svakog satelita procenjuje se na oko 7 godina.

Sateliti “Lotos-S1” opremljeni su elektronskom izviđačkom opremom, koja radi samo na prijemu, koja mora da prati vazduh na različitim frekvencijama i izoluje signale od brodskih radara, komunikacionih sistema itd.

Aktivni izviđački sateliti Pion-NKS nose kompaktnu radarsku stanicu i dizajnirani su da preciznije odrede koordinate broda ili brodskog poretka, kao i da identifikuju objekte koji poštuju radio tišinu.

Zbog visoke tehničke složenosti, realizacija ovog projekta za potrebe ruske mornarice je značajno odložena.

Četiri “Lotosa” su lansirana između 2014. i 2021. godine. Prvi od dva planirana satelita “Pion-NKS” je lansiran u orbitu 2021. godine. Ali drugi još nije lansiran i stoga se “Lijana” ne može smatrati potpuno završenom.

Pored toga, u realnostima SVO, može biti racionalno povećati broj izviđačkih satelita u orbiti.

Dakle, rešavanje problema ruske mornarice trebalo bi da počne čak, ni sa polaganjem brodova „pravih“ projekata, već sa vazduhoplovnom komponentom, bez koje se njen udarni potencijal, ne može u potpunosti realizovati.

Borba.Info