“Živa Zemlja”: Zašto je sve više naučnika sklono da veruje da je naša planeta inteligentni superorganizam?

Naša planeta je neverovatno složen i stalno promenljiv sistem, gde svi elementi (od mikroskopskih bakterija do globalnih okeanskih struja) izgledaju međusobno povezani.

Stoga ne čudi što se u nekom trenutku u nauci pojavilo sasvim logično pitanje.

Da li ovaj sistem ima neku vrstu višeg reda, svrhu?

Bilo je mnogo odgovora, ali jedan od najsmelijih izrečen je pre nekoliko decenija. A, danas, kada se sve u svetu menja strašnom silom i brzinom, ovaj odgovor, zvuči relevantnije nego ikad.

Dvobojni Svet tratinčica

Tako je 1983. godine, naučnik zaštite životne sredine Džejms Lavlok, smislio elegantan mentalni model kako bi ilustrovao svoju radikalnu ideju. Nazvao ga je Svet tratinčica.

Zamišljena planeta, skoro kopija Zemlje, ima samo jednu ključnu razliku od našeg sveta: njena flora se sastoji od… samo crnih i belih belaca. Ovi cvetovi su identični u svemu osim u boji i reakciji na temperaturu. Crni belaci apsorbuju više sunčeve svetlosti, aktivno se zagrevajući i planetu oko sebe.

Beli belaci, naprotiv, reflektuju zračenje, hladeći sebe i svoje stanište.

U hladnim uslovima, crni belaci dobijaju prednost. Bolje rastu, postepeno šireći svoj areal. Ali kako se šire, planeta počinje da apsorbuje sve više toplote, a globalna temperatura raste. Ovo stvara idealne uslove za konkurenciju – sada prednost dobijaju beli, hladniji belaci.

Počinju da dominiraju, reflektujući sunčevu svetlost i time hladeći planetu.

Tako se uspostavlja krhka, ali stabilna ravnoteža između dve vrste, koja automatski održava temperaturu na planeti u granicama pogodnim, za obe vrste.

Svet belaca nije bio samo apstraktna igra uma. Matematički model je pružio jasne dokaze za hipotezu o Geji, koju je Lavlok, razvijao sa mikrobiologom Lin Margulis od 1970-ih.

Nazvana po starogrčkoj boginji Zemlje, hipoteza tvrdi da se naša planeta i njena cela biosfera ponašaju kao jedan, samoregulišući superorganizam. I sve što živi na Zemlji se ne prilagođava jednostavno pasivno uslovima okoline. Živi organizmi, kroz bezbroj povratnih sprega, aktivno stvaraju i održavaju sve ove uslove (temperaturu, sastav atmosfere, salinitet okeana) u stanju povoljnom za nastavak života.

Milijarde godina samoregulacije

A, Lavlok je pronašao mnoštvo dokaza koji potkrepljuju njegovu hipotezu.

Na primer, tokom poslednjih 3,7 milijardi godina od nastanka života, luminoznost Sunca se povećala za 25-30%.

Bilo bi logično očekivati da bi Zemlja postala spaljena pustinja poput Venere. Međutim, geološki dokazi ukazuju na to da je prosečna površinska temperatura planete ostala u iznenađujuće uskom i nastanjivom opsegu.

Pored toga, Lavlok je direktno istakao da je Zemljina atmosfera svojevrsna hemijska anomalija. Godine 1988, napisao je da je naša atmosfera, bogata kiseonikom i metanom, hemijski nestabilna i podseća na „mešavinu gasova koja ulazi u usisni kolektor motora sa unutrašnjim sagorevanjem“. Dok su atmosfere mrtvih planeta, Marsa i Venere, poput „izduvnih gasova“ – hemijski inertne i u ravnoteži.

Iz ovoga možemo izvući zaključak. Ako Zemljina „nestabilna smeša“ postoji milijardama godina, onda je, shodno tome, planeta „živa“ i, ima sposobnost homeostaze. To jest, jednostavno rečeno, Zemlja je u stanju da kontroliše svoj hemijski sastav.

Kritika, altruizam i neprijatna pitanja

Jasno je da naučna zajednica u celini nije raširenih ruku dočekala hipotezu o Geji. Sam Lavlok se prisetio da njegove „ideje nisu bile dobro prihvaćene“. Mnogi kritičari su se obrušili na istraživača optužbama za teleologiju, odnosno pripisivanje neke svrhe ili svesnog dizajna prirodi.

Jedan od glavnih Lavlokovih protivnika, biolog Ford Dulitl, otvoreno je rekao da Zemlja nema i ne može imati ni nervni sistem ni sposobnost predviđanja i planiranja.

To znači da je svesna regulacija potpuno odsutna. Ali postoji evolucija, koja funkcioniše kroz prirodnu selekciju na nivou pojedinačnih gena i organizama, a ne na nivou planetarne biosfere.

Međutim, Lavlok je od samog početka predvideo da će mu biti postavljena takva neugodna pitanja. Stoga je imao logične odgovore na njih. Lavlok je objasnio: hipoteza o Geji nije ideja da Zemlja, poput osobe, svesno brine o sebi. Naprotiv, to je teorija da se stabilno stanje planete pojavljuje samo od sebe.

Pojedinačni organizam ne planira, on deluje jednostavno da bi preživeo ali ponekad takve akcije slučajno poboljšavaju životnu sredinu. Ako takva slučajna poboljšanja pomognu drugim vrstama da prežive, onda se one „ojačaju“, a vrsta napreduje.

Nasuprot tome, vrsta koja uništava životnu sredinu na kraju nestaje zajedno sa njom.

Rezultat nije svesni altruizam, već sistemski, „slepi“ proces selekcije. Život u celini stabilizuje životnu sredinu, iako pojedine vrste mogu izumreti.

I tu hipoteza o Geji postavlja svoje najneugodnije i najhitnije pitanje za čovečanstvo. Naša industrijska aktivnost, masovno sagorevanje fosilnih goriva, dovela je do naglog povećanja emisije gasova staklene bašte i drugih zagađivača poput azotnih oksida i amonijaka. To izaziva lančanu reakciju problema: zagađene vodene površine, cvetanje toksičnih algi i stvaranje mrtvih zona sa nedostatkom kiseonika.

Ispostavlja se da se ponašamo kao vrsta koja destabilizuje sistem. Zato je Lavlok postavio logično pitanje: hoće li promene koje je izazvalo čovečanstvo dovesti do njegovog konačnog izumiranja? Da li smo greška u sistemu koju će Geja na kraju ispraviti?

Da li smo nova faza u razvoju Geje?

U februaru 2022. godine objavljen je članak u Međunarodnom časopisu za astrobiologiju. Ponudio je potpuno novu, tehnološku perspektivu na probleme koje je nekada izneo Lavlok. Autori publikacije su priznali da su promene izazvane ljudskim delovanjem postale toliko globalne da su dovele do početka nove geološke ere – antropocena. Ali naučnici su ovo videli ne samo kao pretnju, već i kao novu fazu u evoluciji planete.

Prema ovom konceptu, naša rastuća tehnološka moć, nije samo nešto što se dešava na planeti, već nešto što se dešava planeti. Dakle, svedoci smo i učestvujemo u rađanju „tehnosfere“ – nove ljuske Zemlje stvorene inteligentnom aktivnošću.

Da, ova tehnosfera je još uvek nezrela. Ona troši resurse, generiše zagađenje i nosi pretnju samouništenja. Ali ovaj proces ima logičan nastavak, naime prelazak u zrelu tehnosferu.

Zrela tehnosfera je faza planetarne inteligencije, kada se tehnologije integrišu u sistem planetarne regulacije, ne uništavajući ga, već podržavajući. To podrazumeva široko uvođenje „zelenih“ tehnologija, zatvorene proizvodne cikluse i svesno upravljanje klimom.

Ako čovečanstvo uspe da prođe kroz ovu tranziciju, možemo postati mehanizam kojim se Geja (ili Zemljin sistem) stabilizuje u novim uslovima.

Time će biti okončana era klimatskih promena koje smo sami izazvali.

Ako je ova ideja tačna, onda se ispostavlja da smo pogrešno tražili našu inteligentnu braću u svemiru. Najverovatnije su već prošli kroz sličnu tehnološku tranziciju.

Stoga, umesto biosignatura (tragova jednostavnog života), trebalo bi da tražimo tehnosignature (znake visoko razvijene, stabilne tehnosfere).

Možda bi takvi znaci mogli biti specifični zagađivači u atmosferi egzoplaneta, što ukazuje na visokotehnološku proizvodnju.

Ili naprotiv, atmosfere planeta koje pripadaju visoko razvijenim civilizacijama trebalo bi da budu neverovatno stabilne i čiste.

Takav neprirodan balans za prirodu jasno ukazuje na njihovu veštačku prirodanost.

Pogovor

Dakle, sasvim je moguće da naš tehnološki impuls nije odstupanje od prirodnog toka, već sledeći logičan korak u razvoju složenosti živog sveta. A ishod zavisi samo od toga da li možemo da prevaziđemo svoju „nezrelost“.

Samo na taj način će čovečanstvo moći da transformiše svoju moć iz instrumenta uništenja u instrument za očuvanje krhke ravnoteže koja je milijardama godina održavala život na našoj neverovatnoj planeti.

Kraj ove priče još nije napisan.

Borba.Info