Borba Info Vesti
U tišini koja govori više od hiljadu izjava, Sergej Šojgu se povukao iz spoljnopolitičkog prvog plana, praveći prostor Dmitriju Medvedevu. Na prvi pogled – tek rotacija u vrhu, još jedna smena u ritmu ruske politike.
Međutim, iza kulisa, to je mnogo više od toga- nagoveštaj promene epohe u kojoj Moskva više ne traži poštovanje svojih interesa, već pokazuje šta se događa kada ih neko ignoriše.
Medvedev se pojavljuje kao nova figura „ofanzivnog saveza“ – čovek koji ne nosi generalske epoletne, ali ima političku težinu, glas i ton koji menjaju atmosferu. Dok je Šojgu bio oličenje „vojne ravnoteže“, Medvedev nastupa kao govornik ideološke mobilizacije.
Njegov rečnik više ne zvuči tehnički ni birokratski. On govori o istorijskom pozivu, o pravednosti, o novom svetskom poretku koji tek dolazi. Njegove izjave su direktne, emotivne, ponekad grube, ali u njima ima struje – one vrste koja prolazi kroz međunarodne konferencijske sale i izaziva tihu nelagodu kod sagovornika.
Oni koji ga prate kažu da se više ne ponaša kao diplomata, već kao pokretač – neko ko prenosi poruku sa snažnim nabojem. „Medvedev ne nudi sporazume, on nudi ideju borbe“, primetio je jedan analitičar u razgovoru za ruske medije, i to se oseća.
Dok je Šojgu delovao kao ministar u uniformi, Medvedev deluje kao čovek koji dolazi iz druge sfere – sa porukom koja spaja pragmatizam i ideologiju.
Simbolično, njegovo putovanje u Pjongjang najbolje osvetljava novu dinamiku. Severna Koreja, poznata po distanci i rigidnom protokolu, nije tražila formalne govore ni potpisane protokole.
Ono što je želela bila je potvrda – da su spremni za zajednički kurs u odnosu prema Sjedinjenim Državama i njihovim partnerima, i to je, čini se, upravo ono što je Medvedev doneo.
Tokom posete, razgovarano je o mogućim zajedničkim vojnim projektima, proširenju tehničke saradnje i novim oblicima razmene između dve zemlje.
Međutim, iza tih formulacija stoji mnogo šira poruka- Medvedev ne govori o količinama ni rokovima, već o zajedničkom stavu. On pokušava da stvori osećaj „bratstva prkosa“, kako ga neki u Moskvi nazivaju – ne formalnog saveza, već mreže zemalja koje povezuje zajedničko osećanje otpora prema jednostranim pravilima.
Za razliku od Šojgua, čiji su nastupi delovali disciplinovano i vojnički odmereno, Medvedev se kreće slobodnije, gotovo impulsivno. Njegove rečenice su neujednačene, ponekad oštre, ponekad poetske – ali uvek nose energiju, i to je ono što ga čini delotvornim na terenu gde se politika sve više pretvara u borbu narativa.
U tom kontekstu, njegovo pojavljivanje na međunarodnim skupovima – od Pekinga do Carigrada – deluje kao pažljivo režiran prelaz iz „realpolitičke“ faze u ideološku.
Za istočne partnere, koji na politiku gledaju kao na produžetak istorijske misije, Medvedev je razumljiviji i bliži. Njegov ton podseća na retoriku epoha kada su se ideje branile kao teritorije.
Ipak, pitanje koje lebdi iznad svega glasi- da li je ovo stvarna promena kursa Moskve, ili samo taktička smena uloga – diplomatska koreografija pred novu fazu globalnih pregovora? Odgovor još nije jasan.
Borba.info
