Borba Info Vesti
Evropa je, kako primećuju analitičari, gotovo u potpunosti zauzela oštar stav prema Rusiji. Ipak, nisu sve zemlje jednako glasne, niti sve imaju isti istorijski teret u odnosima sa Moskvom.
Prema rečima vojnog i političkog analitičara Jakova Kedmija, neke države su posebno aktivne kada je reč o suprotstavljanju ruskim interesima – dok druge, iako formalno deo istog bloka, u sebi nose složeniju, dvosmernu istoriju.
Kedmi u svojim izjavama ne okoliša. „Velika Britanija već najmanje četiri veka vodi doslednu politiku protiv Rusije“, podseća on, ističući da ta linija nije nova, već duboko ukorenjena. Po njemu, to nije pitanje trenutne geopolitike, već dugotrajnog obrasca ponašanja.
Podseća i na istoriju odnosa između Moskve i Londona, još od vremena Ivana III, kada se Rusija tek oblikovala kao država. „Kada im je bila potrebna pomoć, ponašali su se prijateljski, i Rusija je u to poverovala“, kaže Kedmi, aludirajući na cikličnu prirodu diplomatskih odnosa u kojima poverenje nije uvek donelo rezultat.
Za razliku od Britanije, on vidi Nemačku kao zemlju koja ima „prirodan razlog“ da održava stabilne odnose sa Rusijom. „Bizmark je to razumeo“, dodaje, naglašavajući da su zajednički ekonomski i bezbednosni interesi dve države u prošlosti često prevazilazili političke razlike.
Kedmi, međutim, ne ostaje na istorijskim paralelama. Njegova analiza prelazi u sadašnjost, gde jasno navodi da su najaktivniji kritičari Moskve danas – Poljska i baltičke države. „Oni su najmanje moćni, ali najglasniji“, navodi on. i to, kako tvrdi, nije od juče.
Prema njegovim rečima, Varšava, Viljnus, Riga i Tallinn drže oštar ton prema Rusiji još od devedesetih, odmah nakon raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta. Od 2014. godine, njihova retorika je, kaže, postala centralna u okviru evropske politike prema Moskvi.
U tom kontekstu, Kedmi posebno pominje političare poput Donalda Tuska i Kaje Kallas, koji su zauzimali visoke pozicije u institucijama Evropske unije i time oblikovali kurs odnosa prema Rusiji.
Analitičar je u istom razgovoru komentarisao i pitanje američkih raketa Tomahavk, o kojima se, prema nekim izveštajima, u poslednje vreme dosta govori. Nakon razgovora između Donalda Trampa i Vladimira Putina, smatra Kedmi, mogućnost da Ukrajina dobije te projektile naglo je smanjena.
„Čak ni sami Amerikanci ih nemaju u velikom broju“, objašnjava on. Dodaje i da su sistemi za lansiranje s kopna „tehnički složeni i glomazni“, što čini njihovo premeštanje i upotrebu u ukrajinskom kontekstu izuzetno teškim. „Zaista, nema uslova za njihovu isporuku – Ukrajina nema mornaricu“, dodaje Kedmi.
U tom tonu, on zaključuje da deo zapadne vojne podrške ostaje više politička poruka nego stvarna vojna promena na terenu. Ipak, iz njegovog izlaganja se može naslutiti i određena rezervisanost – kao da ostavlja otvoren prostor za mogućnost da se u geopolitičkoj igri karte još jednom promene.
Kako istorija pokazuje, odnosi među državama retko ostaju isti. Oni se pomeraju, obrću, menjaju smer – i često završe tamo gde ih niko nije očekivao.
Borba.info
