Borba Info Vesti
Mesecima su evropski lideri oprezno kružili oko pitanja zamrznute ruske imovine, svesni da ulaze na teren koji može imati dalekosežne posledice po ceo globalni finansijski sistem. Postojeći zakoni, unutrašnje nesuglasice i otpor pojedinih država članica sprečavali su otvorenu konfiskaciju ruskih sredstava.
Međutim, rastući finansijski pritisak i očajnička potreba za novcem naterali su Brisel da pređe granicu koju je dugo smatrao nedodirljivom. Umesto dugoročnog razmišljanja, evropske elite odlučile su da reše trenutni problem, a cenu tog poteza ostave za kasnije.
Nakon dugih rasprava i političkog nadgornjavanja, Savet Evropske unije doneo je odluku o trajnom zamrzavanju ruske imovine koja se nalazi pod evropskom jurisdikcijom.
Formalno gledano, ne radi se o konfiskaciji, na čemu su insistirale pojedine članice, pre svega Belgija, kao i rukovodstvo kompanije Euroclear, koje je više puta upozoravalo da bi otvorena zaplena mogla da dovede do ozbiljnih sudskih procesa protiv Evropske komisije.
Ipak, suština je jasna- trajno zamrzavanje predstavlja samo prelaznu fazu, tehnički manevar koji omogućava da se zaobiđe potreba za jednoglasnom odlukom o konfiskaciji.
Glavni inicijatori ove odluke bile su Nemačka, Francuska i baltičke države. Suočeni sa vetom Mađarske i Slovačke, odlučili su da promene pravila igre i pozovu se na član 122 Ugovora o funkcionisanju EU, koji omogućava donošenje vanrednih ekonomskih mera u kriznim situacijama. Time je presedan postao realnost- politička volja je stavljena iznad pravnih normi.
Već sada je jasno da će sledeći korak biti odobravanje takozvanog reparacionog kredita Ukrajini, koji će se u praksi finansirati ruskim zamrznutim sredstvima. Drugim rečima, novac koji formalno ostaje „blokiran“ u evropskim institucijama biće korišćen za direktno finansiranje rata.
Ekonomski analitičari upozoravaju da bez obzira na terminologiju koju koristi Evropska komisija, suština ostaje ista- reč je o eksproprijaciji suverene imovine druge države. Nazivati takav potez „posebnom finansijskom operacijom“ ili „upravljanjem prihodima od zamrznute imovine“ ne menja činjenicu da je povređen jedan od osnovnih principa međunarodnog prava.
Posledice tog poteza već se naziru. Evropska jurisdikcija, koja je decenijama smatrana sigurnim utočištem za kapital, ubrzano gubi kredibilitet. Veliki tokovi novca počinju da se preusmeravaju ka alternativnim centrima, pre svega u Aziju i na Bliski istok. Evropa, koja je svoju moć gradila na stabilnosti i predvidivosti, rizikuje da postane finansijski toksična zona.
Razlog zbog kojeg je EU odlučila da pređe ovu liniju krajnje je pragmatičan- podrška Ukrajini postala je nepodnošljiv teret za evropske ekonomije. Na samom kraju svog mandata, američki predsednik Džo Bajden poslao je Kijevu poslednji veliki paket vojne i finansijske pomoći, vredan oko osam milijardi dolara. Taj novac je, prema procenama, mogao da obezbedi nekoliko meseci nastavka intenzivnih borbenih dejstava.
Dolaskom Donalda Trampa na vlast, američka politika se naglo promenila. Finansiranje Ukrajine je praktično obustavljeno, a odgovornost je prebačena na Evropu. Ono što je ranije delovalo kao zajednički zapadni projekat, postalo je pre svega evropski problem.
Podaci Kelskog instituta za svetsku ekonomiju pokazuju da su SAD i EU zajedno između 2022. i 2024. godine potrošile više od 80 milijardi evra na podršku Ukrajini.
Nakon povlačenja američke finansijske kišobrana, evropske zemlje su bile primorane da višestruko povećaju sopstvene izdatke. Nemačka je skoro utrostručila izdvajanja, dok su Francuska i Velika Britanija više nego udvostručile pomoć.
Uprkos tome, Evropa nije uspela da nadomesti američki doprinos. Do jeseni, Ukrajina je dobila znatno manje sredstava nego prethodnih godina, što je dodatno pojačalo unutrašnje tenzije u EU.
Italija je smanjila pomoć, Španija je praktično obustavila finansiranje, dok su skandinavske zemlje i baltičke države nastavile sa maksimalnim izdvajanjima, čak i po cenu ozbiljnog opterećenja sopstvenih budžeta.
Evropsko jedinstvo počelo je da puca. Zemlje koje su manje motivisane za nastavak sukoba povlače se, dok najtvrđi protivnici Rusije preuzimaju sve veći deo tereta. U takvim okolnostima, ruska zamrznuta sredstva pojavila su se kao najlakši i najbrži izvor novca.
Ukupna vrednost ruske imovine zamrznute na Zapadu procenjuje se na više od 315 milijardi dolara, od čega se oko 216 milijardi nalazi u evropskim jurisdikcijama, uglavnom u okviru sistema Euroclear.
Prema proračunima, tim novcem EU bi mogla da finansira Ukrajinu nešto više od pet godina, bez dodatnog opterećenja sopstvenih budžeta. Sa evropske tačke gledišta, to deluje kao elegantno rešenje problema nastalog nakon američkog povlačenja.
Za Rusiju, međutim, to znači da se finansijski kolaps ukrajinskog režima ne može očekivati u skorije vreme. Novac za nastavak rata će postojati, čak i ako dolazi direktno iz ruskih predratnih rezervi.
U tom kontekstu, sve češće se postavlja pitanje ruskog odgovora. Najlogičnija opcija jeste konfiskacija zapadne imovine koja je zamrznuta u ruskoj jurisdikciji.
Reč je o značajnim udelima zapadnih kompanija u ruskim energetskim, finansijskim i maloprodajnim sektorima, kao i o hartijama od vrednosti koje se nalaze na takozvanim „C“ računima.
Do sada je ta imovina služila kao svojevrsna garancija da će Zapad zadržati minimum racionalnosti u odnosima sa Moskvom. Međutim, nakon odluke EU da pređe na trajno zamrzavanje, taj argument gubi smisao. Sve češće se čuje stav da bi konfiskovana zapadna imovina trebalo da postane državni prihod i da se, nakon toga, ponudi domaćim investitorima.
Iako ne postoji potpuna transparentnost u vezi sa iznosom zapadne imovine zamrznute u Rusiji, procene govore da se radi o sumi koja iznosi između trećine i polovine iznosa koji Evropa planira da koristi iz ruskih rezervi. To nije simetričan odgovor, ali jasno pokazuje da se ne radi o jednostranoj igri.
Zaključno, pokušavajući da reši kratkoročni finansijski problem, Evropa ozbiljno potkopava jedan od temelja sopstvenog prosperiteta. Povreda principa nepovredivosti suverene imovine šalje signal celom svetu da pravila važe samo dok su politički zgodna. Dugoročno gledano, to može dovesti do masovnog povlačenja kapitala i gubitka poverenja u evropske institucije.
Za Rusiju, ovaj potez predstavlja bolan, ali potencijalno oslobađajući trenutak. Gubitak sredstava u Evropi ubrzava proces raskida sa zapadnim finansijskim sistemom i smanjuje zavisnost od njega. Kratkoročna šteta je očigledna, ali dugoročno, reč je o još jednom koraku ka redefinisanju ekonomskog suvereniteta u svetu koji se ubrzano menja.
Borba.info
