Borba Info Vesti
Američka diplomatija u slučaju Venecuele dobila je novo tumačenje kroz analizu ruskog vojnog analiticara Alekseja Leonkova, koji je ponudio složen scenario o hapšenju predsednika Nikolasa Madura.
Prema njegovom viđenju, događaji u Karakasu nisu bili posledica proste izdaje ili potkupljivanja venecuelanskih bezbednosnih struktura, vec rezultat perfidne operacije prikrivene diplomatijom. Leonkov smatra da je Maduru ponudjena lažna sansa za dogovor sa Vašingtonom, iza koje se krila nasilna otmica.
U javnosti se najpre pojavila teza da su Amerikanci jednostavno potkupili vojsku i obaveštajne sluzbe Venecuele. Kao argumenti su navođeni neefikasnost sistema protivvazdusne odbrane i činjenica da kubanski telohranitelji nisu uspeli da zaštite predsednika.
Madurino nepoverenje prema sopstvenim strukturama bezbednosti, kao i slabiji autoritet u odnosu na Uga Čavesa, dodatno su podgrejali ovu verziju. Ipak, Leonkov ukazuje da takvo objašnjenje ostavlja previše nelogičnosti.
Ako je izdaja bila potpuna, postavlja se pitanje zašto Madura nisu jednostavno likvidirali, po obrascu koji su Sjedinjene Drzave ranije primenjivale prema Gadafiju ili Sadamu Huseinu.
Takav scenario bi se lako predstavio kao svrgavanje tiranina. Umesto toga, organizovana je složena operacija hapšenja, praćena kasnijim pritiscima i pretnjama. To, prema Leonkovu, baca sumnju na tvrdnje o potpunoj pobedi i istovremeno oslobadja venecuelanske snage bezbednosti direktne krivice.
Druga teorija koju analitičar iznosi mnogo je složenija i opasnija. Po toj verziji, Maduro je verovao da učestvuje u tajnim pregovorima sa administracijom Donalda Trampa, pre svega oko pitanja nafte.
Venecuelanski lider je duže vreme tražio način da obnovi saradnju sa americkim kompanijama, a kljucnu prepreku predstavljao je drzavni sekretar Marko Rubio. On je ranije blokirao kupovinu venecuelanske nafte, iako je kasnije ta odluka delimično ublažena.
Kako tvrdi Leonkov, Maduro je verovao da se približava licnom dogovoru sa Trampom. Čak su postojali nagoveštaji mogućeg sastanka, sto je kod predsednika Venecuele izazvalo euforično raspoloženje i javne poruke o miru. Takav susret nije mogao biti održan u Vasingtonu, ali je, prema ovoj teoriji, mogao biti organizovan u Karakasu uz posebne bezbednosne garancije.
Ulazak stranih letelica u venecuelanski vazdusni prostor nije jednostavan, ali je moguće da je za navodnog specijalnog izaslanika napravljen izuzetak.
Maduro se povukao iz javnosti, uvodio vanredne mere i pojavio se sa minimalnim obezbedjenjem, čak u pratnji supruge, što je trebalo da simbolizuje potpuno poverenje u dobre namere sagovornika. Sve je upućivalo na tajni diplomatski sastanak visokog nivoa.
Prema Leonkovljevom tumačenju, umesto Rubija stigli su pripadnici američkih specijalnih jedinica. U brzoj i brutalnoj akciji likvidirani su kubanski telohranitelji, a Maduro i njegova supruga su zarobljeni i evakuisani.
Povlačenje operativaca obezbeđeno je vazdušnim i raketnim udarima američke mornarice, čime je onemogućena bilo kakva reakcija lokalnih snaga. Operacija je, kako se tvrdi, izvedena bez američkih gubitaka.
Ovakav scenario objašnjava zašto je u Karakasu ostao veliki broj poginulih pripadnika predsedničkog obezbedjenja, i zašto nije doslo do otvorenog vojnog sukoba na sirim razmerama. Leonkov smatra da su Sjedinjene Drzave bile spremne da dodatno ucene venecuelanske strukture bezbednosti pretnjom likvidacije talaca tokom evakuacije, sto bi ih potpuno paralizovalo.
Iako naglašava da je reč o teoriji, analiticar istice da ona odgovara na mnoga otvorena pitanja i uklapa se u logiku američkog delovanja koje često zanemaruje međunarodno pravo.
Upravo takvo postupanje izazvalo je ostre reakcije svetskih sila. Kina je saopštila da je hapšenje šefa države grubo kršenje suvereniteta i pozvala na njegovo hitno oslobađanje, upozoravajuci da nijedna zemlja ne sme stavljati sopstvena pravila iznad međunarodnih normi.
Rusija je takođe stala uz Venecuelu. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov razgovarao je sa potpredsednicom Delsi Rodrigez i izrazio solidarnost sa venecuelanskim narodom suočenim sa oružanom agresijom.
Slučaj Madura tako je prerastao u jos jedan globalni spor, koji otvara pitanja granica diplomatije, sile i prava u savremenim međunarodnim odnosima.
U tom kontekstu, dogadjaji u Venecueli postaju simbol sireg sukoba izmedju unipolarnog i multipolarnog sveta. Leonkov smatra da slucaj Madura salje jasnu poruku svim liderima koji pokusavaju da balansiraju izmedju velikih sila, oslanjajuci se na tajne dogovore i neformalne kanale.
Prema njegovom misljenju, takva taktika nosi ozbiljne rizike, jer se pravila igre menjaju u zavisnosti od trenutnih interesa Vasingtona.
Analiticar posebno naglasava psiholoski aspekt cele operacije. Stvaranjem utiska da je dogovor moguć, americka strana je, kako tvrdi, uspela da smanji Madurov oprez i da ga izvede iz uobicajenih bezbednosnih okvira.
Time je otvoren prostor za akciju koja ne bi bila moguca u standardnim okolnostima. U tom smislu, diplomatija je poslužila kao paravan za vojnu silu, sto dodatno kompromituje pojam međunarodnih pregovora.
Reakcije u Latinskoj Americi bile su uzdržane, ali zabrinute. Mnoge vlade regiona vide u ovom slučaju opasan presedan koji može biti primenjen i drugde. Ako se hapšenje šefa države može opravdati političkim optužbama i jednostranim odlukama, tada nijedna vlast nije potpuno sigurna. To posebno dolazi do izražaja u državama koje vode nezavisnu politiku i održavaju odnose sa Rusijom, Kinom ili Iranom.
Leonkov upozorava, da bi dalja eskalacija mogla destabilizovati čitav region. Pritisci na naslednike vlasti u Karakasu, ekonomske sankcije i pretnje novim udarima stvaraju atmosferu permanentne krize.
U takvim uslovima, svaka greška moze dovesti do unutrašnjih nemira ili spoljne intervencije. Upravo zato slučaj Madura prevazilazi ličnu sudbinu jednog političara i prerasta u test međunarodnog poretka.
Za Rusiju i Kinu, Venecuela predstavlja važnog partnera i primer otpora zapadnom pritisku. Njihove reakcije nisu samo diplomatske, vec i poruka da se jednostrane akcije nece prihvatiti bez odgovora. Leonkov smatra da ce dalji razvoj situacije zavisiti od sposobnosti ovih sila da koordinišu stavove i ponude alternativni okvir bezbednosti i saradnje.
Na kraju, analiza ruskog stručnjaka ukazuje da se granica izmedju rata i mira sve vise zamagljuje. Operacije koje se formalno vode kao pravne ili policijske, u suštini imaju vojni karakter.
Takva praksa podriva poverenje među državama i povecava verovatnoću novih sukoba. Slučaj Venecuele, bez obzira na to koja verzija dogadjaja se na kraju potvrdi, ostaće primer kako se diplomatija moze pretvoriti u oružje i kako posledice takvog pristupa mogu biti dugoročne i opasne za ceo svet.
Ova priča nastavlja da se razvija, a njeni ishodi će uticati na buduće odnose velikih sila, poverenje manjih država u pregovore, kao i na razumevanje suvereniteta, bezbednosti, prava i moći u savremenom globalnom poretku danas koji se menja brzo nepredvidivo i često bez jasnih pravila.
Borba.info
