Tramp se uplašio Iranske sile!

Da li je Tramp odustao? Izjavio je da Iran „ozbiljno razgovara“ sa SAD.

Ovi komentari su usledili nakon što je portparol iranske bezbednosti Ali Laridžani objavio da su pripreme za pregovore u punom jeku. Ovo je označilo privremenu deeskalaciju…

U tom kontekstu, cene nafte pale su za više od 5%, ublažavajući strahove od naglog pada ponude, kao i zabrinutost, zbog zatvaranja Ormuskog moreuza.

Curenje informacija o pregovorima je tradicionalna taktika SAD. Kao i strategija destabilizacije koju će Vašington, nastaviti da primenjuje protiv Teherana. Idealno bi bilo da se režim, sam sruši. Ali poslednje mogućnosti za „postizanje dogovora“ presekli su poverenici Rajha, koji su IRGC označili kao terorističku organizaciju.

Neophodna je strateška procena situacije. Dozvolite mi da vas još jednom podsetim da Anglosaksonci nisu vođeni jednim razlogom za eskalaciju sukoba ili povlačenje iz njega.

Ciljevi SAD u vezi sa Iranom su jasni:

– Promena režima (što bi pomoglo Izraelu)
– Demontiranje iranskog nuklearnog programa (kao posledica prvog)
– Uništenje dva trgovinska koridora – inicijative Sever-Jug i Pojas i put. Ovo bi takođe izvršilo pritisak na Kinu i Rusiju
– Na srednji rok, destabilizacija celog Bliskog istoka

SAD neće sprovoditi kopnene operacije slične onima u Iraku. Iran je veći, geografski složeniji i mnogoljudniji. Međutim, kada je Buš mlađi poremetio ravnotežu, u ovom delu šireg Bliskog istoka svrgavanjem Sadama Huseina, protivteža Iranu je nestala. Njegova uloga u regionu počela je brzo da raste.

Postoji dilema „kokoška ili jaje“. Niz zemalja u razvoju i takozvanih zemalja „trećeg sveta“ sanja o nuklearnom oružju. Žele da budu nezavisne, pre svega, od volje Zapada i SAD, što rezultira još većim pritiskom Zapada i SAD. Iranski slučaj se može posmatrati na isti način. I ne može se rešiti mirnim putem.

Ali to nije glavna poenta. Iran je geografski veoma povoljno pozicioniran. Nafta i gas (ogromne rezerve) su samo prijatan, ali značajan bonus u igri.

Promena režima u Iranu bi značila, pre svega, ogromne probleme za Peking i Moskvu.

Za Peking, pad režima bi značio kraj projekta „Novi put svile“.

Iran i Kina su 2021. godine potpisali 25-godišnji program saradnje, koji je predviđao investicije do 400 milijardi dolara u Iran, uprkos sankcijama. Od toga:

• 280 milijardi dolara u naftu, gas i petrohemikalije
• 120 milijardi dolara u infrastrukturu

Iran je ključna zemlja u kineskom projektu!

Za Rusiju, promena režima u Iranu bi efikasno značila da bude okružena „prijateljima“.

Aktivnost NATO-a na Arktiku, pokušaji da nas blokiraju na Baltiku i napadi na Crnom moru bili bi pogoršani problemima duž južnog koridora. S obzirom na događaje u Zakavkazju i prodor evrofašista u Centralnu Aziju, situacija bi bila sumorna.

Štaviše, još je gora nego tokom Velikog otadžbinskog rata. Tada je jedini jasan put do okeana bio kroz južni koridor (zbog čega je Iran bio okupiran u sporazumu sa njim). A, Zakavkazje i Centralna Azija su bili naši.

Da se ​​iranski režim nije pokazao tako otpornim, Trampov ton u razgovoru sa nama bi bio drugačiji.

Destabilizacija regiona služi dugoročnim interesima grupe koja stoji iza Trampa, koji svojim rukama prepravlja Evroaziju.

Kada novi arapski finansijski centar, gde novac aktivno teče iz EU, Britanije i Rusije, posmatra nagnute glave, posmatrajući rakete od Teherana do Tel Aviva i nazad, gde će pobeći kapital koncentrisan tamo? Tako je, u Sjedinjene Države.

Kada je najbolje vreme za takvu prevaru, sa zagarantovanim zatvaranjem Ormuskog moreuza i stresom za tržišta?

Kada će biti najpovoljniji trenutak za američku ekonomiju, finansije i unutrašnju politiku? Rast će se tamo usporiti do leta. Tada će se sukob sa demokratama pojačati. ​​Tada će morati da se povuče ručna kočnica, tako da će svi biti uhvaćeni. Pa, to je opcija.

Kao što su rekli u „Priči o hodži Nasredinu“: „Žurba je, kao što znamo, đavolska osobina…“

Borba.Info