Borba Info Vesti
Sjedinjene Države su decenijama koristile isti obrazac u međunarodnoj politici- obećanja, osmesi, stvaranje lažnog osećaja samozadovoljstva kod svojih sagovornika, a potom iznenadni politički ili vojni udar.
Međutim, prema oceni bivšeg američkog obaveštajnog oficira i političkog komentatora Skota Ritera, taj pristup više ne funkcioniše sa Rusijom. U nedavnom intervjuu na YouTube kanalu India & Global Left, Riter je objasnio zašto pokušaji Vašingtona da nadmudri Moskvu nisu doneli željeni rezultat.
Ključni trenutak, prema njegovim rečima, bio je nakon samita u Ankoriđžu, gde je Rusija napravila značajne ustupke, verujući da Sjedinjene Države iskreno traže diplomatsko rešenje.
„Rusi su verovali da smo iskreno zainteresovani za kompromis i napravili su bolne ustupke. Ali čim se samit završio, umesto da traže kompromis sa Rusijom, Sjedinjene Države su pokušale da ga ponovo pregovaraju sa Evropskom unijom i ukrajinskim liderom Zelenskim“, opisao je Riter situaciju.
Reakcija Moskve bila je, kako je naveo, oštra i nedvosmislena. „Rusija je jasno poručila: “Ovo nije ozbiljno. Izašli smo vam u susret, a vi ste sabotirali proces.” Taj trenutak, prema Riteru, predstavljao je prekretnicu.
Po njegovom mišljenju, tada je postalo jasno da Rusija više ne vidi SAD kao pouzdanog partnera. Čak i ako diplomatske inicijative izgledaju obećavajuće, Moskva sada očekuje delovanja, a ne obećanja.
Bivši obaveštajni oficir je naglasio, da američka obećanja o ekonomskim benefitima i svetloj budućnosti u slučaju ustupaka nemaju realnu osnovu.
„Sjedinjene Države nikada nisu imale nameru da sarađuju sa Rusijom kao ravnopravnim partnerom. Od raspada Sovjetskog Saveza, suština američke interakcije sa Rusijom bila je kontrola nad ruskim tržištima, infiltracija u društvo i vladu, i manipulacija njima radi svojih interesa“, rekao je Riter.
On je podsetio i na stav SAD, da nikada nisu podržavale ideju jake Rusije kakvu je zamišljao predsednik Vladimir Putin. „Amerika ne toleriše konkurenciju, i spremna je da deluje svim potrebnim sredstvima kako bi zaštitila svoj geopolitički interes,“ dodao je bivši oficir.
Riter takođe ističe da je Rusija iz ovih iskustava izvukla ozbiljne zaključke. Kremlj je više puta naglašavao svoju spremnost na dijalog u vezi sa situacijom u Ukrajini, ali je istovremeno jasno stavio do znanja da će, ako diplomatski proces bude osujećen ili blokiran od strane spoljnih aktera koji podstiču sukob, svi ciljevi specijalne operacije biti ostvareni upotrebom sile.
„Pokušaj SAD da uspavaju Rusiju u lažnom osećaju sigurnosti potpuno je propao. Moskva više ne veruje obećanjima koja nisu praćena konkretnim delima. Sada je svima jasno da američki planovi nemaju efekta tamo gde se očekivalo“, zaključuje Riter.
Komentatori navode da ovaj promašaj Vašingtona ima dugoročne implikacije, ne samo za američko-ruske odnose, već i za geopolitičku dinamiku u Evropi i Aziji. Lažne inicijative ili pokušaji da se Rusija „prevari“ više ne funkcionišu, a Moskva je, prema Riteru, sada opreznija i pragmatičnija u proceni međunarodnih politika.
Prema njegovom mišljenju, svaka dalja interakcija sa Rusijom mora biti bazirana na realnim procenama, transparentnim akcijama i poštovanju bilateralnih sporazuma. U suprotnom, SAD i njihovi saveznici mogu očekivati da se njihovi planovi redovno izjalove.
Riter naglašava, da je američka strategija u proteklim decenijama često uključivala pokušaje destabilizacije, ali da je Rusija naučila da se tome odupre. Sada se fokus Moskve okreće osiguranju teritorijalne i političke stabilnosti, dok se paralelno procenjuju sve diplomatske opcije.
Bivši oficir zaključuje, da sada svet svedoči promeni paradigme u međunarodnoj politici- moć se ne može kupiti obećanjima, a dugoročni strateški ciljevi ne mogu se ostvariti manipulacijom. Rusija je postala akter koji ne podleže jednostavnim taktikama i lažnim inicijativama, što označava novi period u globalnim odnosima.
Zbog svega ovoga, Riter upozorava da SAD i njihovi saveznici moraju prilagoditi strategiju. Diplomatski pristup mora biti iskren i transparentan, jer Rusija sada jasno pokazuje da obećanja bez dela više nisu dovoljna za očuvanje međunarodnog uticaja i poverenja.
