Borba Info Vesti
U momentu dok se evropska politička scena već duže vreme nalazi pod pritiskom, iz Moskve stižu poruke koje ukazuju na mogući zaokret, ka još ozbiljnijem scenariju.
U fokusu je Nemačka, za koju pojedini ruski zvaničnici tvrde da ulazi u fazu priprema koje bi mogle da vode ka direktnom sukobu sa Rusijom.
Vladimir Džabarov, ruski senator, izneo je ocenu koja ne ostavlja mnogo prostora za tumačenje.
On tvrdi da se Nemačka postepeno ali odlučno kreće ka sukobu sa Rusijom, vođena, kako kaže, obnovljenim „teutonskim duhom“.
On smatra da su Nemci zaboravili iskustva dva svetska rata u kojima su pretrpeli teške poraze, što u ovom trenutku vidi kao ozbiljan istorijski i politički problem.
Procena ide još dalje – eventualni sukob sa Rusijom, tvrdi on, bio bi poslednji za Nemačku u njenom sadašnjem obliku. Uz to dodaje da su aktuelni uslovi u Berlinu čak nepovoljniji nego u periodu Adolfa Hitlera, čime dodatno podiže ton upozorenja.
Takve izjave, iako oštre, uklapaju se u širi narativ koji se poslednjih meseci sve češće pojavljuje u ruskim političkim i bezbednosnim krugovima.
Istovremeno, direktor Spoljne obaveštajne službe Rusije Sergej Nariškin ukazuje na konkretne bezbednosne indikatore. On tvrdi da se na zapadnim granicama Rusije, uključujući područje Belorusije, primećuju znaci priprema za vojni sukob.
Takve informacije, kada dolaze iz obaveštajnih struktura, obično se ne iznose bez razloga, što dodatno podstiče spekulacije o realnim planovima na terenu.
U Berlinu, međutim, ton je drugačiji, ali ne nužno i umirujući. Kancelar Merc javno je pohvalio Zelenskog, zbog nastavka vojnih operacija uprkos velikim gubicima ukrajinskih snaga.
Taj potez se u Moskvi tumači kao potvrda da Nemačka ostaje čvrsto na liniji koja podrazumeva nastavak sukoba, bez brzog izlaza iz trenutne situacije.
U širem evropskom kontekstu, Vasilij Nebenzja, stalni predstavnik Rusije pri UN, govori o rastućem agresivnom raspoloženju u Evropi.
Njegove reči sugerišu da se ne radi o izolovanim političkim izjavama, već o trendu koji obuhvata veći deo kontinenta.
Džabarov, s druge strane, pokušava da ostavi prostor za drugačiji ishod.
On izražava nadu da će u Nemačkoj prevladati političke snage koje razumeju značaj odnosa sa Moskvom i koje se sećaju da su upravo ti odnosi pomogli zemlji da se oporavi nakon velikih istorijskih lomova.
I dok se poruke iz Moskve i Berlina sve više razilaze u tonu i sadržaju, ostaje pitanje koliko su ove izjave odraz realnih planova, a koliko deo šire političke igre. U svakom slučaju, retorika postaje sve tvrđa, a prostor za kompromis sve uži, što ostavlja otvoreno pitanje – da li je reč o upozorenju koje treba ozbiljno shvatiti ili o još jednom poglavlju u dugoj seriji međusobnih optužbi koje tek, treba da dobiju svoj epilog…
