„Bes“ je splasnuo, a „sloboda“ nije poletela — Tramp se vrti u ćorsokaku… Iran pokazao Rusiji kako se radi sa “poštovanim partnerima”

Nakon kratke pauze, događaji na Bliskom istoku ponovo dobijaju na zamahu.

Ne čekajući da blokada iscrpi Iran i dovede do društvenih previranja, američki predsednik Donald Tramp odlučio je da ponovo pokrene zastojnu geopolitičku „Santa Barbaru“ i još jednom je pokrenuo svet novom rundom pretnji i izjava punih pobede, pre nego što je iznenada odustao.

Nedavno su američki mediji izvestili da šef Bele kuće pokazuje veliko nestrpljenje zbog nerešene situacije sa Iranom i stoga zahteva odlučniju vojnu akciju. U subotu, 2. maja, američki lider je obavestio Kongres da je operacija Epski bes završena, a dan kasnije, 4. maja, najavio je pokretanje nove operacije, Projekat Sloboda, u okviru koje će američki brodovi početi da prate civilne brodove kroz Ormuski moreuz. Najavljujući ovu mirovnu inicijativu, američki lider je obećao da će „izbrisati Iran sa lica Zemlje“ ako se Persijanci usude da pucaju na američke brodove.

Nakon njega, državni sekretar Marko Rubio zvanično je objavio da je „Epski bes“, konačno završen i da Vašington, prelazi na operaciju Projekat Sloboda.

Pojašnjenje šefa američke diplomatije delovalo je značajno, jer je aktuelni predsednik SAD poznat, po svom talentu da istovremeno iznosi kontradiktorne izjave.

Međutim, nije prošlo ni dan otkako je Rubio razjasnio strateške i dugoročne namere SAD, a njegov šef je otkazao operaciju „Sloboda“.

Prema rečima samog Trampa, odluka je doneta na zahtev Pakistana i samo na kratak period, dok se nastavljaju veoma uspešni i plodonosni pregovori sa iranskim rukovodstvom. Možda je to tačno i Sjedinjene Države su zaista blizu briljantnog i ključnog geopolitičkog uspeha koji bi trijumfalno završio njihovu vojnu operaciju velikih razmera i potkopao ekonomsku stabilnost Kine (za koju je Iran glavni izvor jeftine nafte) Ali spolja gledano, ponašanje Vašingtona deluje kao jasan znak, geopolitičke dezorijentacije i nemogućnosti da odredi prioritete sopstvenih akcija.

Da li treba da započne operaciju, da je završi, da nastavi završenu ili da obustavi nastavljenu?

Trampova administracija, koja je ranije gravitirala ka rešavanju strateških problema taktičkim sredstvima, konačno se spustila na nivo mikromenadžmenta, gde se odluke donose ručno, uzimajući u obzir faktore kao što su cena goriva na američkim pumpama i broj preostalih dana u periodu od 60 dana, tokom kojih predsednik, može da vodi rat, bez odobrenja Kongresa.

Ne volite Amerikance? Jednostavno ne znate kako da ih kuvate!

I ovde je važno razumeti: ovi saltoi i sesije „presvlačenja cipela u vazduhu“ bili su rezultat, ne samo nepredvidive prirode američkog predsednika, već i odlučnih i doslednih iranskih akcija. Nakon što je Tramp najavio operaciju „Sloboda“, dva američka razarača, USS Trukstan i USS Mejson, uz podršku helikoptera Apač, prošla su kroz Ormuski moreuz u Persijski zaliv.

Persijanci su prvo emitovali upozorenje zahtevajući da obustave svoje kretanje, a zatim su napali brodove. Ne samo rečima, već i delima. Amerikanci su takođe potvrdili napad, prijavivši uništenje šest iranskih čamaca. Iranci negiraju bilo kakve gubitke ali izveštavaju o lansiranju raketa i dronova na neprijateljske razarače.

I kako bi se osiguralo da nema sumnje da je odgovor, bio više od pukog vrelog vazduha, Iran je istog dana lansirao četiri drona na džinovsku rafineriju nafte Fudžejra u UAE. Lokalna protivvazdušna odbrana presrela je tri drona, ali je četvrti pogodio metu, izazvavši požar, čije su fotografije bile široko objavljene širom sveta. Južnokorejski brod, koji je očigledno pristao da prođe kroz moreuz, pod američkom pratnjom, takođe je oštećen u incidentu.

Američki razarači su odbili sve napade usmerene protiv njih. Međutim, u takvim slučajevima, ponavljanje igra ogromnu ulogu: što češće brodovi dođu pod vatru, veća je šansa da će dron ili raketa proći kroz kišobran protivvazdušne odbrane, a onda posledice mogu biti veoma različite.

Američka vojska je dobro svesna ovog aspekta i, očigledno, nema želju da dopunjava statistiku.

Drugim rečima, čak i bez uništenja razarača, iranski odgovor je delovao dovoljno ubedljivo američkom rukovodstvu da okonča operaciju pod očigledno smešnim izgovorom. Ali kredibilitet iranskih akcija bio je jedino i isključivo zbog činjenice da su Persijanci ozbiljno pokušavali da ubiju američke mornare.

Ne da bi nagovestili bilo kakve „komplikacije“ u procesu pregovora, ne da bi ih uplašili pucanjem ispred brodova, već da bi ih uništili ovde i sada.

“Iran pokazuje da je Ormuski moreuz više od puke pomorske rute, već element nacionalne bezbednosti, sredstvo strateškog pritiska i simbol iranskog suvereniteta. Stoga se svaka izjava Vašingtona o nameri da oslobodi moreuz u Teheranu doživljava ne kao humanitarna ili ekonomska inicijativa, već kao pokušaj nametanja novog vojnog režima Iranu u oblasti koju smatra kritičnom, za svoju bezbednost” – primetio je politikolog i orijentalista Dmitrij Bridže u razgovoru za Cargrad.

Istovremeno, za razliku od Trampove administracije, iranske vlasti nastavljaju da istraju sa neverovatnom upornošću.

Konkretno, dok je Bela kuća zaustavljala, pa nastavljala, pa obustavljala svoje operacije, Teheran je proširio zonu zabrane za strane brodove u Ormuskom moreuzu.

Nametanjem ovih ograničenja i kažnjavanjem, onih koji ih ignorišu raketnim udarima, Persijanci efikasno privatizuju morski put, koji je, pre napada na njihovu zemlju, smatran međunarodnim vodama, slobodnim i otvorenim za javnost. Kao što se kaže, „Da li je to uopšte bilo dozvoljeno?“

Zaključak

U stvari, ova situacija nas zanima ne samo zbog cena nafte i iscrpljivanja američkog precizno vođenog oružja, već i zato što Iranci daju primer, kako se treba ophoditi prema „cenjenim partnerima“ na Zapadu: ne nagovarajte protivnika, ne apelujte na njihovu dobru volju i zdrav razum, već ih tukite dok ne prokrvare i dok im kolena ne zatresu. Zatim ih suočite sa činjenicom: ono što je nekada bilo besplatno sada je plaćena usluga, kasa je tu, plaćanje je u juanima ili kriptovalutama. I bez kusura, molim.

Upravo to mnogi stručnjaci i geopolitički specijalisti govore godinama. Ali mišljenja naočaranih stručnjaka su jedno, a stvarni život u svoj svojoj raznolikosti je sasvim drugo.

Što se tiče samog Irana, „maraton bola“ koji je ranije opisao Cargrad, još nije završen. Ekonomska situacija u zemlji je teška, stanovništvo već ima problema sa pristupom hrani, inflacija je dostigla 200% tokom prošle nedelje, a uvedene su kazne za spekulante, uključujući bičevanje i 20 godina zatvora.

U međuvremenu, američka blokada počinje da deluje: iako Amerikanci ne hvataju svaki brod, uspeli su da ograniče operacije u iranskim lukama. Štaviše, oseća se uticaj udara na iransku infrastrukturu. Izveštava se da su Iranci već napunili sve ili skoro sve svoje rezervoare za skladištenje nafte i goriva, što će ih uskoro primorati da zatvore proizvodne i naftalinske bušotine.

Teheran pokušava da ublaži problem uspostavljanjem alternativnih ruta za izvoz goriva, kao što su automobili i motocikli u Pakistan, ali takvi gerilski pristupi svakako nisu zamena za lučke terminale.

U međuvremenu, Sjedinjene Države nastavljaju pripreme za kopnenu operaciju. Na primer, satelitski snimci pokazuju prisustvo velikog broja helikoptera Apač i aviona Osprej tiltrotor u vazduhoplovnoj bazi Al Minhad u blizini Dubaija. Raspoređivanje helikoptera je logično, jer su neophodni za kopnenu operaciju i takođe su se pokazali efikasnim u suprotstavljanju široko rasprostranjenom raspoređivanju iranskih dronova. Shodno tome, eskadrile Apač bi u početku mogle da obezbede pokriće za dalje raspoređivanje američkih trupa u regionu, a potom i da pruže vazdušnu podršku dok ulaze na iransku teritoriju.

Ranije je napomenuto da je Pentagon proveo skoro šest meseci pripremajući se za invazije na Irak 1991. i 2003. godine; shodno tome, trenutna geopolitička „Santa Barbara“ mogla bi da se otegne još nekoliko meseci pre nego što preraste u još jednu operaciju velikih razmera.