Borba Info Vesti
Cene nafte su porasle nakon velikih izraelskih napada na Iran, zbog straha da će se nasilje nastaviti (što je verovatno) i proširiti (što je manje izvesno). Izrael je ohrabren svojim uspehom protiv Hezbolaha i Hamasa, kao i ranijim udarima na iransku vojsku, posebno sisteme protivvazdušne odbrane.
Sve se to dešava u trenutku sve veće nesigurnosti na tržištu nafte. Neki analitičari predviđaju rast cena kasnije ove godine zbog zategnutog tržišta…
Drugi se brinu da bi ekonomska neizvesnost i ukidanje dobrovoljnih rezova proizvodnje u okviru OPEK+ mogli dovesti do povećanja zaliha i pada cena.
Piše: Majkl Linč
Analitičari energetske bezbednosti već godinama strahuju od iranskog napada na brodove u Ormuskom moreuzu, kojim svakog dana prođe skoro 20 miliona barela nafte. Ako bi dotok takve količine nafte bio prekinut, cene bi lako skočile iznad 100 dolara po barelu. Globalna ekonomija bi se našla u ozbiljnoj krizi. (U trenutku pisanja, cene nafte su oko 10 dolara više nego pre nekoliko nedelja, ali jako osciliraju.)
Rizik od napada na brodove
Pretnja produženog perioda visokih cena svakako je realna. Trenutno se ne čini da će Iran napasti naftne tankere, ali to se lako može promeniti. Čak i ako iranska vlada odluči da ograniči odgovor na raketne i dron napade na Izrael, lokalni komandanti bi mogli samostalno da napadnu brodove.
Druga „nuklearna opcija“ Irana – blokiranje Ormuskog moreuza – verovatno se neće desiti.
Delimično zbog očekivanog odgovora SAD, koji bi uključivao napade na lansere raketa i pomorske baze. Ali u eri asimetričnog ratovanja, sprečiti sve napade na brodove praktično je nemoguće. Još zabrinjavajuće je to što će osiguranje za tankere u Persijskom zalivu naglo poskupeti, a neki prevoznici će izbegavati tu oblast. Ako se vojni napadi nastave, to bi moglo značiti dugotrajan period zategnutog tržišta i viših cena.
Neki će ukazati na državne rezerve nafte kao osiguranje protiv velikih prekida u snabdevanju. Zemlje OECD-a poseduju oko 1.200 miliona barela u strateškim rezervama.
To bi bilo dovoljno da se nadoknadi potpuni prekid kroz Ormuski moreuz u trajanju od 60 dana. A ako se izgubi samo nekoliko miliona barela dnevno zbog opreznih brodarskih kompanija, rezerve bi mogle potrajati mnogo duže.
Upotreba strateških rezervi
Međutim, istorijski gledano, vlade su sporo koristile strateške rezerve – bar do administracije Džoa Bajdena. Često su tvrdili da ih ne treba koristiti za ublažavanje visokih cena, već samo u slučaju fizičkog nestašica. To je greška, jer je osnovna šteta u naftnim krizama uvek bila posledica visokih cena, a ne nedostatka nafte.
Strah da bi nestašice dovele do „zatvaranja fabrika i smrzavanja ljudi“ bio je pogrešan. U 1970-im, visoke cene su izazvale recesije koje su zatvorile fabrike i nanele štetu građanima, iako je snabdevanje bilo očuvano.
Ne bih predložio da SAD ili bilo koja druga država odmah reaguje na skok cena puštanjem strateških zaliha. Treba sačekati da se vidi da li će kriza potrajati. Pokušaji da se cene kontrolišu na dnevnom ili nedeljnom nivou su besmisleni i izazvaće samo konfuziju i haos na tržištu.
Ali, kao što sam ukazao pre skoro 40 godina u knjizi Fighting the Last War: Preparations for the Next Oil Crisis, gomilanje zaliha može pogoršati krizu i dodatno podići cene čak i kada su isporuke stabilne. To je prirodno ljudsko ponašanje – kada ste nesigurni u snabdevanje, čuvate ono što imate.
Iranska kriza sedamdesetih
Tokom Iranske naftne krize, globalne zalihe su rasle i do tri miliona barela dnevno. Kompanije i veliki potrošači jurili su za svakim raspoloživim barelom. Spot tržište je praktično nestalo, a cene su se utrostručile. Ne kada je proizvodnja u Iranu prekinuta, već zbog panike.
Kao što pokazuje grafikon ispod, šah je napustio Iran u januaru 1979, a globalna proizvodnja nafte se normalizovala do aprila. Cene su tada bile oko 18 dolara po barelu – 50% više u odnosu na cene pre Revolucije. Ali nastavile su da rastu i udvostručile su se do sredine 1980, gotovo godinu i po nakon Revolucije i dugo nakon što je proizvodnja obnovljena.
(Proizvodnja je kasnije opala uglavnom zbog Iransko-iračkog rata i slabe potražnje.)
Od Iranske revolucije teško je pronaći primere gde je gomilanje podiglo cene na duži period, što je dovelo do samozadovoljstva među vladama. Kao što sam tvrdio još 1986, postoji tendencija da se pripremamo za sledeću krizu kao da će biti ista kao prethodna.
Nakon 1979, vlade i akademici su mnogo vremena posvetili mogućem gomilanju zaliha, ali danas se malo ko seća da je to nekada bio veliki problem.
Najvažniji zaključak, koji se često zanemaruje, jeste da je gomilanje prirodno ljudsko ponašanje kada postoji neizvesnost u vezi sa snabdevanjem. Bilo da je reč o nafti ili toalet papiru.
Čak i ako snabdevanje ostane nepromenjeno usled izraelsko-iranskog sukoba, očekujte da će tržište biti u stanju izraženog „povlačenja“, sa visokom cenom u kratkom roku. Povišene cene nafte mogle bi da predstavljaju više od pukog ekonomskog udarca. Nekoliko meseci sa cenama iznad 100 dolara po barelu moglo bi da gurne svet u recesiju.
Forbes
