Pomračenje izazvano ljudskom rukom — Da li čađ od lansiranja satelita može da blokira sunčevu svetlost?

Sateliti mogu izazvati novi oblik zagađenja atmosfere, upozoravaju stručnjaci.

Prema studiji Univerzitetskog koledža u Londonu, rastuća količina ugljenika u gornjim slojevima atmosfere izazvana svemirskom aktivnošću ima potencijal da blokira sunčevu svetlost, izveštava New-Science.ru.

U radu objavljenom u časopisu „Earth’s Future“, istraživači napominju da sateliti uzrokuju značajno povećanje zagađenja gornjih slojeva atmosfere, što izaziva ozbiljnu zabrinutost.

Šta je predviđanje naučnika?

Do kraja ove decenije, skoro polovina ovog zagađenja će poticati od satelitskih megakonstelacija lansiranih od 2019. godine. Štaviše, kako istraživači objašnjavaju, glavni izvor zagađenja nisu izduvni gasovi iz samih satelita, već od lansiranja raketa.

Ogromne količine ugljenične čađi nastaju kada istrošeni raketni stepeni i neispravni sateliti sagore pri ponovnom ulasku, u Zemljinu atmosferu.

Ugljenik ostaje u gornjim slojevima atmosfere duže vreme i, prema istraživačima, ima 500 puta veći uticaj na klimu, u poređenju sa zemaljskim emisijama.

Tim je takođe navodno proučavao druge oblike zagađenja povezanih sa lansiranjem, primetivši da hlor koji se oslobađa tokom lansiranja oštećuje ozonski omotač, koji štiti od ultraljubičastog zračenja. Međutim, ovaj uticaj je daleko manje ozbiljan od uticaja ugljenične čađi. Čak i projektujući do 2029. godine, naučnici veruju da su lansiranja raketa odgovorna za manje od, desetine oštećenja ozonskog omotača.

Uzgred, stručnjaci ističu da neke kompanije, poput kompanije „Blue Origin“, već sprovode lansiranja bez hlora. Ipak, istraživači naglašavaju važnost praćenja situacije. Podaci za studiju dobijeni su analizom raspoređivanja satelita i lansiranja raketa između 2020. i 2022. godine. Pokazali su da se cirkulacione struje u gornjim slojevima atmosfere kreću veoma sporo, omogućavajući česticama čađi da se tamo zadržavaju duže vreme.

U nižim slojevima atmosfere, kiša i drugi vremenski događaji mnogo brže uklanjaju ove čestice iz automobilskih i fabričkih izduvnih gasova.

Zbog njihovog dužeg atmosferskog veka trajanja, svaka čestica u gornjim slojevima atmosfere ima mnogo veći uticaj na životnu sredinu. Zagađenje vazduha od lansiranja i ponovnih ulazaka satelita akumulira se takvom brzinom da bi do kraja decenije moglo da blokira onoliko sunčeve svetlosti koliko i projekti veštačkog geoinženjeringa usmereni na borbu protiv globalnog zagrevanja.

Međutim, prema autorima studije, stvarni efekat hlađenja verovatno će biti mnogo manji od očekivanog povećanja temperature usled globalnog zagrevanja u istom periodu. Profesorka Eloiz Mare, rukovodilac projekta i istraživač na Odseku za geografiju Univerziteta u Londonu, upozorila je da zagađenje svemirske industrije predstavlja mali, neregulisan geoinženjerski eksperiment, koji bi mogao imati brojne nenamerne i ozbiljne posledice po životnu sredinu. Dodala je da, iako je uticaj na atmosferu mali, čovečanstvo i dalje ima priliku da deluje rano pre nego što problem postane ozbiljniji i težak za ispravljanje.

Urađeno je ograničeno pokušaja da se efikasno reguliše ova vrsta zagađenja.

Prikupljeni podaci ukazuju na to da megakonstelacije, koje tim smatra ozbiljnim problemom, već čine 35% uticaja na klimu od ovih događaja, a očekuje se da će se ova brojka porasti na 42% do kraja decenije.

Poslednjih godina, broj satelita u niskoj Zemljinoj orbiti je eksponencijalno rastao, prvenstveno zbog pojave megakonstelacija koje se sastoje od stotina hiljada objekata. Najpoznatija od njih je SpaceX-ov Starlink, koji već obuhvata 12.000 satelita.

Megakonstelacije sada troše više od polovine celokupnog raketnog goriva, jer se broj lansiranja povećao sa 114 godišnje u 2020. na 329 u 2025. Istraživači primećuju da su stvarna lansiranja megakonstelacija premašila prethodne projekcije. Glavni autor studije, dr Konor Barker, dodao je da su lansiranja raketa jedinstven izvor zagađenja, jer ubrizgavaju štetne hemikalije direktno u gornje slojeve atmosfere, kontaminirajući poslednja relativno netaknuta područja Zemlje. Iako je uticaj ove čađi na klimu trenutno mnogo manji nego kod drugih industrijskih izvora, njena velika potencija znači da je neophodno delovati pre nego što se izazove nepopravljiva šteta.

Iz RG dosijea

Klimatske fluktuacije na Zemlji dostigle su kritične nivoe. Planeta je u rekordnom stanju neravnoteže, prema nedavnom godišnjem izveštaju Svetske meteorološke organizacije UN.