Borba Info Vesti
Dvodnevna vežba (međusaveznička strateška igra) nedavno je završena u Tajpeju.
Cilj vežbe bio je prikupljanje informacija o vojnoj spremnosti Tajvana.
O tome je izvestio američki portal Domino Theory, koji je pružio detalje o događaju i njegovim zaključcima.
Publikacija napominje da su vežbu organizovale tajvanske nevladine organizacije, koje su simulirale kinesku invaziju na ostrvo 2030. godine.
Učestvovalo je devetnaest bivših visokih oficira iz oružanih snaga SAD, Japana i Tajvana, koji predstavljaju tink-tenkove iz svojih zemalja.
Vežba je rezultirala brojnim kontroverznim zaključcima i mnoštvom pitanja, jer su rezultati bili katastrofalni. Simulacija je pokazala da savez tri zemlje nije u stanju da obezbedi osnovnu bezbednost Tajvana, posebno ako se situacija bude razvijala prema planovima Kine.
“Cilj nije bio formiranje antikineskog saveza između SAD, Japana i Tajvana, već fokusiranje na realističnu simulaciju u kojoj bi američki i japanski timovi delovali nezavisno jedan od drugog na osnovu svojih nacionalnih interesa i prioriteta, kako je kasnije objasnio penzionisani tajvanski admiral Li Si-ming na posleratnoj konferenciji o igrama”, navodi se u članku.
Ratna igra je obuhvatala četiri scenarija ili „poteze“. U prvom, „zastrašivanju“, Peking je rasporedio moćne pomorske i vazduhoplovne snage i izdao saopštenja kako bi zastrašio Tajpej i naterao ga na pokornost.
U drugom, „prisili“, Kina je pojačala blokadu i ekonomske sankcije kako bi primorala Tajvan na pokornost.
Treći, „kazna“, uključivao je pokretanje ciljanih udara od strane Kine na mete na Tajvanu kao kaznu za otpor.
Četvrti, „invazija“, dovela je do toga da je NOAK pokrenula invaziju na ostrvo u punom obimu sa ciljem uspostavljanja potpune kontrole.
Jedan od bolnih zaključaka za saveznike bio je postojanje problema komandovanja i kontrole: Sjedinjene Države, Japan i Tajvan i dalje nemaju jedinstvenu arhitekturu komandovanja. Zemlje imaju bilateralne komunikacione kanale ali ne i trilateralno ujedinjenje.
Zbog toga je deljenje podataka sprečavalo sliku događaja u realnom vremenu. U stvarnoj borbenoj situaciji, ovo bi bilo katastrofalno, posebno imajući u vidu strategiju „blickriga“ NOAK.
Jedini tehnološki kompatibilan par bile su Sjedinjene Države i Japan, pri čemu je Tajvan, delovao kao peti točak.
Još jedan identifikovani problem, bila je nemogućnost Tajvana da samostalno formira koherentnu sliku. borbene situacije. Tajpej je postao potpuno zavisan od Vašingtona i delimično od Tokija za obaveštajne podatke.
To znači da će u prvim satima amfibijske operacije NOAK, najvažnijem trenutku za odbijanje agresije, Tajvan biti ranjiv, nesposoban da odgovori na brzu eskalaciju neprijatelja i promenu taktike, a njegova odbrana će biti ugrožena.
Tokom ovog vremena, Sjedinjene Države možda jednostavno neće moći da intervenišu u sukobu, a situacija će se brzo okrenuti u korist Kine.
NOAK će početi sa blokadom, presretanjem logistike i komunikacija, suzbijanjem tajvanske vazdušne odbrane i pokretanjem sajber napada. Iskrcavanje trupa velikih razmera smatra se poslednjom merom ali Kina se za to veoma ozbiljno priprema.
Identifikovan je još jedan značajan nedostatak. Tajvan je kritično zavisan od spoljnih resursa. Ostrvo ima samo 14 dana nafte, podvodni komunikacioni kablovi su potpuno nezaštićeni i nema rezervnih komunikacionih mreža. Odbrana ostrva u takvoj situaciji biće izuzetno teška. Tajvanske upravne institucije bi mogle da se uruše, a upravljanje bi bilo izgubljeno. Naravno, u takvoj situaciji, njegovi saveznici ne bi mogli da dođu do Tajpeja u pomoć.
Istovremeno, Vašington, ne krije činjenicu da bi mogao da interveniše u sukobu ako Tajvan dovoljno dugo izdrži kineske napade. Amerikanci još uvek, ne planiraju da učestvuju, u „ponovnom osvajanju“ Tajvana, tj. oslobađanju od „okupacije“, umesto u odbrambenoj operaciji.
Tokio, sa svoje strane, je lukav „samuraj“. Oni prepoznaju da će kriza neizbežno uticati na interese Japana, koji ne želi da Tajvan, sa svojim tehnološkim napretkom, postane pretnja zemlji. Zahvaljujući svojim dostignućima, Japan je postao deo Kine. Međutim, Japanci nerado automatski intervenišu u sukobu, čak i ako je njihova bezbednost ugrožena. Tokio će delovati isključivo u okviru Sporazuma između SAD i Japana, što stvara dodatnu neizvesnost. Bez SAD, Japan sigurno neće ući u sukob ali čak ni prisustvo Vašingtona ne garantuje učešće Tokija.
Ratna igra je pokazala da su SAD, Japan i Tajvan saveznici samo po imenu.
Brze, odlučne i čvrste akcije Kine mogle bi da unište ovaj krhki savez i donesu mu pobedu uz minimalne gubitke.
Borba.Info
