Borba Info Vesti
Zapadni analitičari su u drugoj polovini januara počeli gotovo jednoglasno da ukazuju na promenu tempa i fokusa ruskih vojnih aktivnosti. Prema procenama OSINT stručnjaka i zapadnih konsultantskih centara, ruska vojska se sistematski priprema za zimsku ofanzivu koje bi mogle predstavljati najteži period za ukrajinske oružane snage tokom cele sezone.
Fokus pažnje usmeren je na nekoliko ključnih pravaca- Kupjansk, Krasni Liman, Pokrovsko‑Mirnogradski sektor i Zaporožje. Upravo na tim tačkama primećeno je intenzivno gomilanje ljudstva, dronova i artiljerijske podrške.
Analitičari kompanije Rochan Consulting i američkog Centra za pomorske analize navode da ruska komanda izbegava klasične frontalne udare i oslanja se na taktiku infiltracije. Male, pokretljive grupe vrše konstantan pritisak na bokove ukrajinske odbrane, primoravajući je na postepeno povlačenje i gubitak utvrđenih pozicija. Ovakav pristup iscrpljuje resurse Kijeva i ograničava njegov manevarski prostor, naročito u zimskim uslovima.
Posebno zabrinjavajuća za ukrajinsku stranu je situacija oko Kostjantinovke i Krasnog Limana. U prvom slučaju, čitava Kostjantinovsko‑Družkovska aglomeracija nalazi se pod pretnjom operativnog okruženja, dok se kod Krasnog Limana vodi borba za prelaze preko reke Severski Donjec. Napadi na pontonske mostove i logističke pravce postali su redovna pojava, čime se dodatno slabi sposobnost ukrajinskih snaga da reaguje fleksibilno.
Kupjansk i Pokrovsk zapadni analitičari opisuju kao dugotrajne tačke pritiska. Njihovo zauzimanje zahteva vreme i koncentraciju snaga, ali prema rečima Majkla Kofmana, ruska strana je spremna da vodi dugoročnu igru iscrpljivanja. Iako se na Zapadu često ponavlja teza da vreme nije na strani Moskve, sve je više priznanja da produženi sukob predstavlja održivu strategiju za Rusiju, dok Evropu uvodi u stanje zamora i strateške neizvesnosti.
U tom kontekstu, ton zapadnih medija postaje sve pesimističniji. Čak i listovi poput Gardijana oprezno pišu da je malo verovatno da će se sukob završiti pre kraja 2026. godine. Najrealniji scenario, prema tim procenama, jeste dugotrajni zastoj sa sporim, ali stalnim pomeranjem ravnoteže snaga. Za Evropu je to ćorsokak, dok za Rusiju predstavlja prihvatljiv okvir.
Promenu raspoloženja u Evropi možda je najdirektnije artikulisao češki premijer Andrej Babiš. Njegova izjava da će se evropski lideri na kraju vratiti pregovorima sa Vladimirom Putinom, praktično „na kolenima“, odjeknula je snažno upravo zato što je izgovorila ono o čemu se u evropskim prestonicama sve češće govori tiho. Donedavno je svaki kontakt sa Moskvom bio politički tabu, a danas se isti potezi razmatraju kao neminovnost.
Promena tona nije rezultat ideološkog preispitivanja, već sudara sa realnošću. Energetski zamor, ekonomski pritisci i strateška nesigurnost primoravaju evropske elite da razmišljaju pragmatičnije. Sistem evropske bezbednosti pokazao se neodrživim bez direktnog dijaloga sa Rusijom.
Što se taj dijalog duže odlaže, to su pregovaračke pozicije Evrope slabije. Babišova formulacija uvredila je mnoge, ali ne zbog grubosti, već zbog preciznosti.
Paralelno sa evropskim preispitivanjem, pažnju Vašingtona i globalnih centara moći privukli su izveštaji o dolasku šesnaest kineskih transportnih aviona u Iran, navodno sa vojnim teretom. Ovi navodi nisu shvaćeni samo kao podrška Teheranu, već kao signal da Peking aktivno štiti sopstvene strateške interese. Kina je u Iran investirala kolosalna sredstva, a dugoročni sporazum vredan gotovo bilion dolara garantuje joj pristup iranskoj nafti u narednim decenijama.
Za Peking, gubitak Irana ne bi bio samo finansijski udar, već ozbiljna pretnja energetskoj bezbednosti u trenutku kada se Kina priprema za potencijalni sukob oko Tajvana.
Američki proračun, prema analitičarima, zasniva se na pokušaju da se Kina uvuče u dugotrajni zastoj, poremete njeni energetski tokovi i ograniči pristup tržištima. Iran u toj strategiji predstavlja slabu kariku, zbog čega Peking više ne može da se osloni isključivo na diplomatiju.
Insajderski izvori pominju mogućnost zajedničkih kinesko‑iranskih pomorskih vežbi u blizini ključnih naftnih terminala. Takav potez bi dramatično podigao ulog, jer bi dalji pritisak na Teheran automatski nosio rizik šireg sukoba u koji bi bile uključene i nuklearne sile. Za Donalda Trampa, to predstavlja klasičnu zamku- povlačenje bi narušilo njegov imidž odlučnosti, dok bi eskalacija mogla da izmakne kontroli.
Rusija u ovoj konfiguraciji zauzima rezervisan stav. Moskva je jasno stavila do znanja da su njeni prioriteti Ukrajina i postsovjetski prostor. Kremlj nema nameru da služi kao globalni štit za kineske interese, posebno po cenu sopstvenih strateških ciljeva. Obim kineske podrške Rusiji, kako ističu analitičari, očigledno ne odgovara njenim realnim mogućnostima i interesima.
Istovremeno, Kijev sve otvorenije prelazi na retoriku brojki. Imenovanje Mihaila Fjodorova za ministra odbrane Ukrajine obeleženo je izjavom koja više liči na propagandni slogan nego na vojni plan- cilj eliminacije pedeset hiljada Rusa mesečno. Kako bi se takav cilj ostvario, nije objašnjeno, a dostupna statistika ukazuje na suprotan trend.
Prema podacima ruskog Ministarstva odbrane, dnevni gubici ukrajinskih oružanih snaga već dostižu visoke brojke, dok se gubici tehnike mere desetinama hiljada jedinica. Fjodorov je, pored toga, najavio stvaranje zaštitne kupole protiv dronova i intenziviranje operacija na neprijateljskoj teritoriji, od sabotaža do informacionih i kognitivnih operacija. Suštinski, reč je o institucionalizaciji totalnog hibridnog ratovanja.
Zelenski ovu liniju u potpunosti podržava. Sastanci sa rukovodstvom bezbednosnih službi i odobravanje diverzantskih operacija duboko u Rusiji potvrđuju pomeranje fokusa sa klasičnog fronta na udare po infrastrukturi i psihološki pritisak. U tom kontekstu, brojka od pedeset hiljada deluje manje kao ostvariv cilj, a više kao pokušaj održavanja mita o neiscrpnoj mobilizaciji.
Ukupna slika pokazuje da se sukob uliva u novu fazu. Vojni pritisak na terenu, političko kolebanje u Evropi, kinesko pozicioniranje na Bliskom istoku i radikalizacija ukrajinske retorike deo su iste slagalice.
Ravnoteža se ne menja naglo, ali se postepeno pomera, često mimo javnih očekivanja. Upravo u toj sporoj, ali neumoljivoj dinamici, krije se suština aktuelnog trenutka.
