Borba Info Vesti
Čitav svet sa budnom pažnjom posmatra dešavanja oko Irana, jer sve više deluje da se Sjedinjene Američke Države nalaze na ivici ozbiljne vojne odluke.
Nakon višenedeljnog gomilanja snaga u regionu i pojačane retorike iz Vašingtona, raste bojazan da bi američki predsednik Donald Tramp mogao da izda naredbu za početak napada ukoliko u poslednjem trenutku ne dođe do dogovora sa Teheranom.
Iako se potencijalne mete uglavnom mogu naslutiti, krajnji ishod takvog sukoba ostaje potpuno neizvestan, što dodatno pojačava nervozu širom Bliskog istoka i sveta.
Analitičari upozoravaju da bi svaka američka vojna akcija protiv Irana otvorila čitav niz mogućih scenarija, od ograničenih udara sa jasnim ciljevima do potpunog regionalnog haosa sa globalnim posledicama.
Upravo zbog toga se sve češće postavlja pitanje šta bi se zaista dogodilo ukoliko diplomatija zakaže, a Vašington odluči da silom pokuša da nametne svoju volju.
Jedan od često pominjanih scenarija jeste da Tramp naredi ciljane i ograničene udare. U tom slučaju, američke vazdušne i pomorske snage izvele bi precizne napade na vojne baze Iranske revolucionarne garde i paravojne jedinice Basidž, kao i na lokacije povezane sa balističkim raketama i iranskim nuklearnim programom. Ideja ovakve operacije bila bi da se ozbiljno oslabi vojni i bezbednosni aparat režima, bez ulaska u dugotrajan rat.
U najoptimističnijoj varijanti, takvi udari bi doveli do urušavanja već oslabljenog režima, nakon čega bi Iran, kroz određeni period nestabilnosti, mogao da započne tranziciju ka demokratskijem sistemu i ponovnom uključivanju u međunarodnu zajednicu.
Međutim, mnogi smatraju da je ovakav ishod malo verovatan. Iskustva iz Iraka i Libije pokazala su da zapadne intervencije, iako su uklonile diktature, nisu donele stabilne demokratije, već godine haosa, nasilja i dubokih društvenih podela.
Kao kontrapunkt tim primerima često se navodi Sirija, koja je 2024. godine sprovela sopstvenu revoluciju i zbacila Bašara al Asada bez direktne zapadne vojne podrške.
Iako je situacija i dalje krhka, ta zemlja se za sada pokazala stabilnijom nego što su mnogi očekivali, što ipak ne znači da se sličan scenario može lako preslikati na Iran.
Drugi mogući ishod jeste da režim u Teheranu opstane, ali da bude primoran da ublaži svoju politiku. Ovaj pristup se često naziva „venecuelanskim modelom“, gde snažna, ali kratkotrajna američka akcija ne ruši vlast, već je tera na ustupke.
U iranskom slučaju to bi značilo nastavak postojanja Islamske Republike, uz ograničavanje podrške savezničkim milicijama širom regiona, smanjenje nuklearnih i balističkih ambicija i blaži odnos prema unutrašnjim protestima.
Ipak, i ovaj scenario mnogi ocenjuju kao malo verovatan. Rukovodstvo Islamske Republike već gotovo pola veka pokazuje izuzetnu otpornost na pritiske i promene, oslanjajući se na snažan bezbednosni aparat i ideološku disciplinu. Skeptici smatraju da je teško poverovati da bi isti sistem sada, pod pritiskom spolja, bio spreman na suštinsku promenu кursa.
Treća mogućnost, koju pojedini stručnjaci vide kao najrealniju, jeste kolaps režima i njegovo zamena vojnom vlašću. Iako je vlast u Iranu očigledno nepopularna kod velikog dela stanovništva, bezbednosna država ostaje duboko ukorenjena i odlučna da očuva sopstvene interese. Dosadašnji protesti nisu uspeli upravo zato što nije došlo do masovnih prelazaka pripadnika vojske i bezbednosnih snaga na stranu demonstranata.
U slučaju američkih udara i nastale konfuzije, postoji realna mogućnost da vlast preuzme vojna hunta, sastavljena pre svega od pripadnika Iranske revolucionarne garde. Takav ishod bi verovatno značio kraj teokratskog sistema, ali ne i dolazak demokratije, već novu autoritarnu fazu sa neizvesnim pravcem razvoja.
Paralelno sa unutrašnjim scenarijima, ne može se zanemariti ni mogućnost direktne iranske odmazde. Teheran je više puta zapretio da mu je „prst na obaraču“ u slučaju američkog napada.
Iako se Iran ne može meriti sa američkom vojnom nadmoći, raspolaže značajnim arsenalom balističkih raketa i dronova, od kojih su mnogi skriveni u podzemnim objektima i planinskim oblastima.
Američke baze duž obale Persijskog zaliva, posebno u Bahreinu i Kataru, bile bi među potencijalnim metama, ali Iran bi mogao da napadne i infrastrukturu zemalja koje smatra saučesnicima, poput Jordana ili Saudijske Arabije. Napadi na postrojenja saudijskog Aramka 2019. godine, pripisani iranskim saveznicima, već su pokazali koliko je energetska infrastruktura regiona ranjiva.
Posebnu zabrinutost izaziva mogućnost da Iran odgovori postavljanjem morskih mina u Persijskom zalivu. Ormuski moreuz, kroz koji prolazi značajan deo svetske trgovine naftom i tečnim prirodnim gasom, predstavlja ključnu tačku globalne ekonomije. Svako ozbiljnije ometanje plovidbe imalo bi neposredne posledice po cene energenata i stabilnost tržišta.
Još dramatičniji, iako manje verovatan scenario, jeste potapanje američkog ratnog broda. Iranska mornarica revolucionarne garde već godinama razvija taktike asimetričnog ratovanja, uključujući takozvane napade rojevima dronova i brzih čamaca. Cilj takvih operacija jeste da se preopterete sistemi odbrane i nanese simbolički i psihološki udar daleko jačem protivniku.
Istorija pokazuje da ni ovakvi događaji nisu nezamislivi. Napad na razarač USS Cole 2000. godine i incident sa brodom USS Stark 1987. ostali su duboko urezani u svest američke mornarice kao podsetnik da i ograničeni napadi mogu imati ozbiljne posledice.
Najcrnji scenario podrazumeva potpuni kolaps režima i klizanje Irana u haos. Građanski rat, etnički sukobi i raspad državnih institucija predstavljali bi ogromnu pretnju ne samo za region, već i za Evropu i šire, kroz novu humanitarnu i izbegličku krizu. Kurdi, Beludži i druge manjine mogle bi pokušati da iskoriste vakuum vlasti, što bi dodatno zakomplikovalo situaciju.
Iako bi mnogi u regionu, uključujući Izrael, pozdravili kraj Islamske Republike, malo ko želi da vidi zemlju od oko 93 miliona stanovnika kako tone u dugotrajni haos.
Upravo zato najveća opasnost leži u mogućnosti da se rat započne bez jasnog cilja i strategije, vođen političkom logikom očuvanja prestiža, a ne dugoročnom stabilnošću. Takav sukob mogao bi imati posledice koje bi daleko nadmašile početne namere i očekivanja.
