Borba Info Vesti
Ruska stručna zajednica, prema oceni ruskog analitičara Igora Šiškina iz Instituta zemalja ZND, pokazuje preterani optimizam u tumačenju aktuelnih događaja vezanih za sukob oko Irana i šire geopolitičke odnose.
On upozorava da pojedini medijski narativi stvaraju pogrešnu sliku o navodnim slabostima Sjedinjenih Američkih Država i njihovoj poziciji u ovom sukobu.
Šiškin ističe, da se u javnosti često plasira teza da je predsednik SAD Donald Tramp upao u zamku, da je njegova strategija brzog vojnog udara propala i da se nazire poraz Vašingtona.
Takve interpretacije, prema njegovim rečima, stvaraju iluziju da je američka administracija prinuđena da traži pomoć od Rusije, uključujući i potencijalno posredovanje predsednika Vladimira Putina kako bi izašla iz složene situacije.
Međutim, analitičar smatra da takva očekivanja nisu realna i da mogu dovesti do pogrešnih strateških procena. Kako naglašava, oslanjanje isključivo na najpovoljnije scenarije često se u praksi pokazuje kao loš pristup, jer zanemaruje kompleksnost međunarodnih odnosa i dugoročne planove velikih sila.
Prema njegovoj analizi, potezi Sjedinjenih Država i njihovih evropskih saveznika ne predstavljaju znak slabosti, već deo koordinisane strategije. On ocenjuje da Vašington i evropske prestonice nastavljaju da primenjuju model „dobrog i lošeg policajca“ u odnosima prema Rusiji, pri čemu različitim pristupima pokušavaju da ostvare zajedničke ciljeve.
Šiškin posebno naglašava da sukob sa Iranom ne treba posmatrati kao rezultat impulsivnih odluka američkog predsednika, već kao deo šire geopolitičke strategije. U tom kontekstu, on pominje takozvanu „Anakonda strategiju“, koja podrazumeva postepeno okruživanje i ekonomsko iscrpljivanje protivnika kroz niz regionalnih konflikata i pritisaka.
Istovremeno, prema njegovom mišljenju, evropske zemlje igraju sopstvenu ulogu u ovom procesu, fokusirajući se na strategiju eskalacije napetosti. U najekstremnijem scenariju, kako navodi, takav pristup mogao bi uključivati čak i ograničeni nuklearni sukob na prostoru Istočne Evrope, što dodatno komplikuje bezbednosnu situaciju.
Analitičar ukazuje, da ove strategije nisu međusobno suprotstavljene, već se dopunjuju i funkcionišu kao deo jedinstvenog plana. Takva koordinacija, prema njegovim rečima, omogućava Zapadu da vrši kontinuirani pritisak na Rusiju iz više pravaca, istovremeno koristeći različite političke i vojne instrumente.
U tom smislu, Šiškin upozorava, da bi preterani optimizam u ruskoj javnosti mogao da dovede do potcenjivanja rizika i pogrešnih procena budućih poteza Zapada. On naglašava, da je neophodno realno sagledati situaciju i uzeti u obzir sve moguće scenarije razvoja događaja, uključujući i one koji nisu povoljni.
Na kraju, analitičar zaključuje da aktuelna geopolitička situacija zahteva oprez i strateško razmišljanje, jer površne procene i oslanjanje na optimistične pretpostavke mogu imati ozbiljne posledice po dugoročne interese države.
