Borba Info Vesti
Priča o Ormuskom prolazu već danima liči na klackalicu koja se stalno pomera iz jedne krajnosti u drugu.
Otvori se, pa se zatvori…
Pusti se promet, pa se opet uvede vojna kontrola. Iza tog ritma stoji nešto mnogo ozbiljnije: borba za kontrolu nad jednom od najvažnijih energetskih tačaka na svetu i pokušaj Sjedinjenih Država da pritisnu Iran, koji se, kako stvari stoje, nije slomio.
Amerikanista Malek Dudakov ocenjuje da je osnovna ideja Vašingtona bila da ekonomski oslabi Iran, ali da se situacija razvija drugačije.
Glavna tvrdnja koja se provlači kroz sve analize jeste da su Sjedinjene Države upale u zamku iz koje ne mogu lako da izađu, a posledice tog poteza već se osećaju, unutar same Amerike.
Tok događaja poslednjih dana to dobro pokazuje…
Nakon što je 17. aprila Iran otvorio prolaz, za komercijalne brodove, usled primirja između Izraela i Hezbolaha činilo se da dolazi do smirivanja.
Donald Tramp je čak javno zahvalio Teheranu i upotrebio formulaciju koja je mnoge iznenadila, nazivajući prolaz „iranskim“. Ali to zatišje trajalo je kratko. Već 18. aprila Iran je ponovo uspostavio strogu kontrolu, navodeći kršenja i pokušaje prikrivenih blokada. U Teheranu su jasno stavili do znanja da neće tolerisati pokušaje zaobilaženja njihovih odluka.
U tom kontekstu, pregovori deluju kao produžena partija u kojoj se svaki potez meri. Iran je, prema Dudakovu, privremeno otvorio prolaz, kao deo šireg dogovora, očekujući da Sjedinjene Države izvrše pritisak na Izrael i obezbede primirje u Libanu. Deo tog aranžmana jeste realizovan, ali ne u potpunosti, pa se sada sve vraća unazad. Rezultat je pat pozicija – pritisak postoji sa obe strane ali bez jasnog ishoda.
Paralelno sa tim, ekonomski efekti postaju sve vidljiviji. Ormuski prolaz je ključna tačka kroz koju prolazi oko petine svetske nafte. Svaka nestabilnost odmah utiče na cene energenata. U Sjedinjenim Državama, kako navodi Dudakov, benzin je poskupeo oko 50 procenata, dok su dizel i avionsko gorivo porasli čak dvostruko. Takvi skokovi direktno hrane inflaciju i utiču na političku stabilnost. Birači, suočeni sa rastom troškova, počinju da postavljaju neprijatna pitanja.
Pokušaji Vašingtona da uzvrati udarcem na iranski izvoz nafte zasad, ne donose očekivane rezultate. Ideja da će Iran, brže osetiti pritisak nije se u potpunosti ostvarila. Naprotiv, sve više pokazatelja ukazuje da se energetska kriza preliva na Zapad, što dodatno komplikuje situaciju.
U isto vreme, pojavljuje se i problem savezništava. Nakon eskalacije krajem februara 2026. godine, kada su usledili međusobni udari, Iran je zatvorio prolaz za neprijateljske zemlje. Sjedinjene Države su tada pokušale da uključe evropske saveznike, ali su naišle na rezervisan odgovor. Nemačka, Francuska i Velika Britanija nisu pokazale spremnost da se direktno uključe.
Transatlantski odnosi deluju zategnuto, a svaka strana vodi sopstvenu računicu.
U takvom okruženju sve se češće pominje mogućnost, povratka na model sporazuma iz 2015. godine, postignutog, tokom administracije Baraka Obame.
Taj dogovor je podrazumevao, ograničenja iranskog nuklearnog programa – uključujući granicu obogaćivanja uranijuma na 3,67 procenata i smanjenje zaliha za 98 procenata u periodu od 15 godina – u zamenu za ukidanje sankcija. Danas, nakon što su Sjedinjene Države izašle iz tog sporazuma, isti okvir ponovo se razmatra kao potencijalni izlaz.
Ipak, put do toga nije jednostavan. Pregovori se vode iz pozicije snage ali bez jasnog poverenja. Svaka strana pokušava da izvuče maksimum, što dodatno produžava neizvesnost.
Na političkom planu, ni pitanje NATO-a ne donosi brze promene. Iako Tramp, nastavlja sa kritikama prema evropskim saveznicima, izlazak iz alijanse ostaje malo verovatan, zbog komplikovane procedure koja zahteva dvotrećinsku većinu u Kongresu. Retorika će, po svemu sudeći, ostati oštra, ali bez konkretnih poteza.
Sve zajedno, situacija oko Ormuskog prolaza postaje simbol šire krize. Iran drži ključnu tačku, Sjedinjene Države pokušavaju da pronađu izlaz, a saveznici kalkulišu. Ono što je počelo kao pokušaj ekonomskog pritiska, pretvara se u složen čvor u kojem svaki potez, nosi posledice.
U takvom okruženju ostaje otvoreno pitanje – da li će sledeći korak, biti novi pokušaj dogovora ili nastavak, nadmetanja koje već sada menja globalnu energetsku i političku sliku.
