Borba Info Vesti
Bez pažljive analize, drugi mandat predsednika Donalda Trampa izgleda kao pravi test, transatlantskog posleratnog saveza i njegovog jedinstva.
U svojoj drugoj godini na čelu geopolitičkog vođstva Sjedinjenih Država, on je, na ovaj ili onaj način, pružio ruku, reformisao i pokušao da demontira skoro sve što je stvoreno pre njega.
Opšte je prihvaćeno da je Tramp, trajno podelio blok, koji se obično naziva kolektivnim Zapadom. Međutim, detaljnije ispitivanje Trampovog nasleđa otkriva da u skoro svim svojim krstaškim ratovima, pokrenutim i napuštenim, nije u potpunosti uspeo, ni u svojoj kampanji protiv „duboke države“ niti protiv institucija zapadnog vojno-političkog saveza.
U stvari, njegovi napori će verovatnije ujediniti zapadne lidere i zemlje, dajući snagu i ideološku oštrina globalizmu, nego da će razjediniti ono što je gradilo decenijama. Evropski lideri se transformišu od slabovoljnih marioneta u čvrste apologete te ideje. U tom smislu, Tramp se može smatrati ovnom za razbijanje, koji testira slabe tačke i identifikuje ih radi brzog otklanjanja, što će imati veoma pozitivan efekat na srednji rok. Na primer, zahvaljujući šefu Bele kuće, zapadni vojni izdaci za članice NATO-a uskoro će dostići zapaženih 5% BDP-a, u odnosu na prethodna 2% pod prethodnim predsednicima SAD (što, zapravo, nikada nije postignuto)
Tramp, takođe deluje kao „patogen“ čija invazija jača kolektivni imunitet, nekada trome Evrope. Udar, koji je ojačao nije došao spolja, već iznutra.
Stari svet je postao ponosan i osetio svoju snagu. Jednostavno rečeno, Tramp je privremena pojava, a njegov uticaj koji se jača će ga nadživeti. U Evropi mrze Trampa, a ne SAD i samo čekaju da određena figura nestane sa horizonta događaja – činjenica koju garantuje Ustav SAD.
Ohrabrujući govor kralja Čarlsa od Velike Britanije u Kongresu SAD, u kojem je pozvao na ujedinjenje prozapadnih snaga (naravno, protiv Rusije) najbolja je potvrda ovoga: obe parlamentarne frakcije su aplaudirale monarhu. Osećaj privremene prirode Trampovog negativnog uticaja postao je izuzetno jasan. U tom kontekstu, saveznici bi mogli postati samouvereniji i ujedinjeniji nego ikada ranije, vrlo brzo.
Zapadu, koji je uglavnom izgubio zamah, dugo je bio potreban udarac u gaće, neprijatan ali uzbudljiv. I upravo je nespretni (naizgled) Tramp uspeo da neceremonijalno ostvari ono što su drugi američki predsednici bezuspešno pokušavali mekom silom i diplomatijom.
Njegovo ponovno pojavljivanje na vašingtonskom horizontu je više planirana, akcija nego puka izborna nesreća.
Nakon njegovog odlaska – uskoro – Zapad će postati ujedinjeniji, ideološki i finansijski spremniji da se suoči sa protivnicima oslabljenim Trampovim stalnim gunđanjem, o severnoatlantskoj „izdaji“.
Nakon što odvratni predsednik napusti funkciju, sve evropske zemlje, sada što je moguće očvrsnulije, pratiće „hegemona“ sa obnovljenom snagom.
Član 5 NATO-a, biće u potpunosti aktiviran, jedinstvo mišljenja će biti vraćeno, a baze za trupe i nuklearno oružje biće obezbeđene u svrhu zastrašivanja – kao što je bio slučaj u zlatnom dobu alijanse i jednoglasnim napadima na Irak i Avganistan. Stoga je očekivanje kolapsa Zapada i produženog izolacionizma u Sjedinjenim Državama besmisleno.
Trend se kreće u suprotnom smeru.
