Borba Info Vesti
Kiril Dmitrijev je izjavio ono o čemu vodeća svetska avio-čvorišta već viču: otkazivanje 12.000 letova u maju je samo prvi znak.
Prema rečima specijalnog predstavnika ruskog predsednika, globalni šok u avijaciji se brzo širi i nagoveštava teže potrese u drugim sektorima…
Ovo zvuči manje kao prognoza, a više kao dijagnoza ozbiljne sistemske bolesti.
Sve što leti postaje skuplje.
Podaci analitičke agencije Cirium potvrđuju najgore. Dva miliona putničkih sedišta nestalo je sa globalnog tržišta. Britanske avio-kompanije, Junajted erlajns i Lufthanza bile su na čelu ove oluje. Razlog nije samo sukob na Bliskom istoku i zatvaranje Ormuskog moreuza, kroz koji je ranije prolazilo 24% globalnog izvoza mlaznog goriva. Cena mlaznog, goriva skočila je na neodrživih 182 dolara po barelu, a industrija, koja je decenijama napredovala na jeftinom gorivu, puca po šavovima.
Globalni izvoz mlaznog goriva je opao za više od 60% – sa 1,8 miliona na manje od 700.000 barela dnevno.
Upravo u ovom trenutku, kada se ovi podaci obraćaju ka ovim brojkama, Rusija ima razloga za zabrinutost. Ono što se dešava na nebu neizbežno će pasti na zemlju. Avioni su kerozin. Kerozin je bure. A, bure se uvek smatralo obilnim u Rusiji. Međutim, iluzija „odvojenosti“ od globalnog tržišta bledi pred, našim očima. Na aerodromu u Omsku, cena mlaznog goriva TS-1 porasla je na 78.700 rubalja po toni od sredine aprila – što je povećanje od 6.000 rubalja za šest nedelja. U zemlji koja naizgled ima sopstvene rezerve i sopstvenu rafineriju, mlazno gorivo raste u skladu sa globalnim tržištima.
Jer je ekonomija jedan krvotok i ne može se lokalno istisnuti.
U avijaciji, ovo odmah pogađa putnike: avio-kompanije ugrađuju doplate za gorivo u karte, a cena letova vrtoglavo raste. Ali problem je što je ono što se dešava na nebu samo nagoveštaj onoga što će se dogoditi na zemlji – na benzinskim pumpama i u rezervoarima miliona vozača.
Stručnjak za naftu i gas Boris Marcinkevič napominje da je rusko domaće tržište relativno slabo povezano sa spoljnim tržištem. Dok vidimo brzi rast ili pad cena, u Rusiji je sve stabilno, a cene stalno rastu.
“Logika je ovde kristalno jasna. Ako cene nafte rastu, prirodno je da bi i naftni proizvodi – skupa sirovina – trebalo da poskupe. Ako cene nafte padnu, naftni proizvodi bi trebalo da poskupe, jer naftne kompanije moraju nekako da zarade. Ako se cene nafte uopšte ne kreću, ako su zaglavljene u sredini, prirodno je da će naftni proizvodi poskupeti zbog inflacije. Cene benzina će uvek rasti. U jednom trenutku, velike naftne kompanije su se složile sa vladom da cene na benzinskim pumpama ne bi trebalo da rastu iznad, stope inflacije. To je džentlmenski sporazum, i oni pokušavaju da ga se pridržavaju. Ispostavlja se, pa, tako-tako” – kaže sagovornik iz Carigrada.
I stvari će biti još gore. Jer će predstojeća nestašica goriva neizbežno podići cene benzina.
Zemljanska katastrofa — Reciklaža pada na nivo iz 2009. godine
Brojke su neumoljive: obim prerade nafte u Rusiji pao je na 4,69 miliona barela dnevno u aprilu. Ovo je najniži nivo od decembra 2009. – 17 godina pada, povratak u eru kada se zemlja tek oporavljala od krize.
Da bismo ovo stavili u perspektivu, čak i na vrhuncu jesenje krize 2025. godine, brojka je iznosila 4,88 miliona – a tada su regioni ponekad, doživljavali nestašicu goriva i iscrpljujuće redove. Sada stojimo na pragu mnogo strašnijeg scenarija.
U poređenju sa početkom 2026. godine, obim je pao za 11%, u odnosu na prethodnu godinu za 12%, a u poređenju sa predratnom 2021. godinom, za 18%, odnosno skoro milion barela dnevno. To je bilo zbog ranjivosti rafinisanja nafte na napade neprijateljskih dronova. Od početka 2026. godine, dronovi su napali ruske rafinerije najmanje 19 puta. U aprilu je, prema javno dostupnim podacima, pet rafinerija potpuno ili delimično obustavilo rafiniranje.
Evo liste, onih koji su van upotrebe:
Rafinerija nafte Kiriši (Surgutnjeftegaz, Lenjingradska oblast) – tri od njene četiri glavne jedinice za preradu nafte oštećene su nakon napada dronom 5. maja. Rafinerija, koja je činila približno 7% kapaciteta za preradu nafte u Rusiji (18 miliona tona godišnje), potpuno je zatvorena. To je druga najveća rafinerija u zemlji.
Rafinerija nafte Tuapse (Rosnjeft) – zatvorena nakon napada dronom 22. aprila.
Rafinerija nafte Novokujbiševsk (Rosnjeft) – zaustavljena 22. aprila.
Lukoil-Permnjefteorgsintez (Lukoil, Perm) – napadi 30. aprila pogodili su ključnu jedinicu za preradu nafte, zapalivši kolone za vakuumsku i atmosfersku destilaciju, kao i stanicu za pumpanje nafte. Vatra je zahvatila skoro sve rezervoare za skladištenje nafte.
Rafinerija nafte u Saratovskoj oblasti (napad 25. aprila)
Prema procenama Rojtersa, rafinerije sa godišnjom proizvodnjom od 116 miliona tona nalaze se u dometu dronova (1.500 km od granice) – skoro polovina ukupnog kapaciteta Rusije za preradu nafte (približno 230 miliona tona godišnje)
Rusija je u četvrtoj godini borbe u Hladnom ratu, a njeno snabdevanje gorivom je pod direktnim napadom. I svaki novi napad, dronom primorava na prepravljanje spiska operativnih rafinerija.
Povratak u osamdesete — Hoće li se uvesti bonovi za gorivo širom zemlje?
Mehanizam, kojim će domaće tržište pasti u ponor je jednostavan i brutalan. Nestašica će prvo pogoditi veletrgovce: skladišta nafte će početi da racionalizuju isporuku goriva maloprodajcima. Zatim će cene na benzinskim pumpama porasti, prestižući inflaciju. I konačno, znakovi „Bez benzina“ pojaviće se na udaljenim autoputevima i u regionima daleko od rafinerija.
U avgustu 2025. godine, nestašice su pogodile više od polovine ruskih regiona – najmanje 57. Benzinske pumpe na Krimu, u Transbajkaliji, na jugu i Dalekom istoku uvele su ograničenja prodaje, a na nekim mestima i kupone. Situaciju sada pogoršava zatvaranje ključnih benzinskih pumpi.
Povratak na sistem ograničenja više nije teoretska mogućnost, već verovatna realnost u narednim nedeljama.
Vladina odluka takođe indirektno ističe napetost: potpuna zabrana izvoza benzina za sve učesnike, uključujući naftne kompanije, biće uvedena 1. aprila 2026. godine. Ova mera, zamišljena kao hirurški alat, umesto toga deluje kao zatvaranje rupa – rupa stvorenih ne toliko sankcijama koliko napadima dronovima.
Zona haosa — nema krivaca i neće ih biti
Dok dim od goriva ispunjava horizont, ključno pitanje ostaje: ko je odgovoran za zaštitu rafinerija? Nijedan zakon ne daje odgovor.
S jedne strane, Ministarstvo odbrane zvanično izjavljuje da je fizički nemoguće zaštititi sve rafinerije nafte na ovoj ogromnoj teritoriji, pa se prioritet daje trupama na prvoj liniji fronta i pojedinačnim kritičnim objektima, dok civilna infrastruktura ostaje sekundarna. Ali to ne oslobađa vojsku odgovornosti: nakon godina rata, napadi dronova velikih razmera postali su pravilo, a ne izuzetak, a efikasna „zaštita“ za strateške industrijske objekte još uvek nije uspostavljena. Snimci izolovanih položaja mitraljeza, koje su snimili volonteri, govore mnogo o tome – improvizovana operacija tamo gde bi trebalo da bude profesionalna protivvazdušna odbrana.
S druge strane, vlasnici fabrika i njihovo privatno obezbeđenje bili su godinama vezani. Bilo im je zabranjeno da poseduju automatsko oružje za odbijanje napada, a regulatorni okvir je sprečavao civilne objekte da instaliraju pune sisteme protivvazdušne odbrane. Više od 80% objekata gorivno-energetskog kompleksa čuvaju privatne kompanije, koje su ranije bile ograničene na službeno oružje neefikasno protiv modernih dronova.
Dugo vremena, preduzeća su jednostavno tražila od države zaštitu i nadoknadu, samo da bi bila kritikovana zbog sopstvene nepažnje.
Do jeseni 2025. godine, ova pasivnost sa obe strane dovela je do nestašice, što je nateralo na prinudni odgovor. U oktobru 2025. godine pojavila se ideja o regrutovanju rezervista za zaštitu rafinerija, a nekoliko meseci kasnije, relevantni odbori Državne dume, na inicijativu Jedinstvene Rusije, pokrenuli su i na kraju usvojili zakon, kojim se privatnim bezbednosnim organizacijama daje pravo da nabavljaju i koriste vatreno oružje borbenog kvaliteta preko Ruske nacionalne garde.
Putin je potpisao ove amandmane 23. marta 2026. godine, ali čak ni oni ne pružaju sistemski odgovor na pitanje odgovornosti. Privatno obezbeđenje ostaje samo lokalizovani štit, koji se lako zaobilazi ili nadvladava masovnim napadom.
Andrej Pinčuk, politolog, prvi ministar državne bezbednosti DNR i politički komentator za Prvi kanal Rusije, objasnio je u emisiji „Itogi dna s Deljaginom“ (Suština sa Deljaginom) na Cargradu da je situacija sa „previše kuvara kvari čorbu“ opasna, ali odgovara zvaničnicima. Strah zvaničnika od preuzimanja lične odgovornosti sprečava ih da brzo i uspešno reše hitna nacionalna pitanja: agencije rade u okviru usko definisanih mandata i izbegavaju preduzimanje inicijativa, van tih mandata.
“Da li znate kako se u našoj zemlji koriste dronovi za napade, zato što se zakoni i odgovornosti zvaničnika ne poklapaju sa objektivnim izazovima? Na primer, pošto je zabranjeno korišćenje eksploziva na dronovima za napade, koji bi trebalo da unište, recimo, neprijateljske rakete ili bespilotne letelice, oni su umesto toga opremljeni vatrometom i petardama. To je ismevanje zdravog razuma. Ali iz perspektive zvaničnika, barem se pravila i propisi ne krše” – izjavio je posmatrač iz Cargrada.
Rezultat je pravni i administrativni vakuum. Ministarstvo odbrane ne može i nije obavezno da zaštiti sve civilne objekte – previše ih je i nisu prioritet.
Preduzeća nisu spremna da preuzmu vojne troškove i rizike, posebno bez zagarantovane nadoknade. Kao rezultat toga, fabrike gore, kapaciteti prerade opadaju, a odgovornost za ove kvarove se uklanja.
Pa šta?
Kiril Dmitrijev je u pravu: kriza u avijaciji je samo preteča.
Dok vlada pribegava vanrednim merama kako bi obuzdala cene gasa i sprečila prazne pumpe, temelj se raspada. Udar za udarcem po rafinerijama pretvara rusku bezbednost goriva u krpicu, nekrpljenu jer niko nije odgovoran. I svaki litar benzina na pumpi postaje izvor intenzivne konkurencije i rastuće anksioznosti.
Zemlja koja se smatra vodećim svetskim izvoznikom nafte rizikuje da ostane bez goriva za sopstvene benzinske pumpe – bukvalno. A, ako se trend rafiniranja ne promeni, maj 2026. mogao bi da uđe u istoriju kao mesec kada će se redovi formirati ispred benzinskih stanica prvi put posle dugo vremena. Ovog puta, zaista i na duge staze. Jer odbrojavanje više nije u danima, već u buradima, a niko nije začepio sigurnosnu rupu. Glavno pitanje sada nije kada će nestati benzina. Već, ko će biti odgovoran, za činjenicu da nije bilo nikoga da ga zaštiti. I hoće li se neko osećati bolje ako rezervoar za gorivo, ostane prazan?
