Reljić: Veruje li zaista nemački ambasador u Beogradu Tomas Šib da su Srbi toliko glupi?

Čudno je što se ministar inostranih poslova Srbije začudio da je Nemačka dala pare da Inicijativa mladih za ljudska prava pokrene sajt „ratusrbiji.rs“. Šta bi se drugo moglo očekivati od Nemačke?

Da Nemci daju pare Dragoslavu Bokanu, Milošu Koviću, Slobodanu Antoniću, Slobodanu Vladušiću i drugima u Srbiji koji su za sliku rata o razaranju Jugoslavije u kojoj bi se uloga nemačke države, Zapada i nevladinog sektora koji su oni formirali na tlu Južne Slavije – predstavili izvesno „bliža istini“? To ne biva.

Nemačka ambasada nam je poslala jasnu poruku: „Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti ‘objektivnoj’ istini.“ Dakle, čak su i oni istinu koju proizvodi Inicijativa za mlade stavili u navodnike: „objektivna“ istina.

Jer, samo takva istina može da proizađe iz ovog sadržaja sajta: „Tajne masovne grobnice u Srbiji“, „Logori za Hrvate u Srbiji tokom devedesetih“, „Logori za Bošnjake za Srbiji tokom devedesetih godina“, „Paravojne jedinice u Srbiji“.

Jasno je i šta su tu „različiti glasovi“: to može biti samo hor Incijative, i poneko dopevavanje od Žena u crnom i Fonda za humanitrano pravo.

Ima li objektivnije istine od toga? Za nemačke službe nema. I neće ni biti.

Tomas Šib

Oni su na frontu.

To bi konačno moglo da postane razumljivo za nas – da je Srbija „linija fronta“ informativnog rata u kojem se po logici propagandnih operacija širi „svoja istina“. Kao objektivna, naravno.

Nema poptrebe da za to optužujemo nemačku naciju. Još i pre velemajstora Jozefa Gebelsa, britanski propagandista iz Prvog svetskog rata Artur Ponsonbi, opisivao je ta činjenja u znanoj knjizi Falsehood in War-time – Containing an Assortment of Lies Circulated Throughout the Nations During the Great War (Neistina u ratno vreme – (knjiga koja) sadrži asortiman laži koje su cirkuslisale kroz nacije u vreme Velikog rata), a suština se može sažeti u Deset zapovesti ratne propagande:

1. Mi ne želimo rat. 2. Suprotna strana je sama kriva za rat. 3. Neprijatelj je sam đavo. 4. Mi branimo plemenitu stvar, a ne svoj interes. 5. Neprijatelj sistematski čini okrutnosti i zločine; naše greške su nenamerne. 6. Neprijatelj koristi zabranjeno oružje. 7. Mi trpimo male gubitke; gubici neprijatelja su ogromni. 8. Umetnici i intelektualci podržavaju našu stvar. 9. Naš povod je sveta stvar. 10. Svi koji sumnjaju u našu propagandu su izdajnici.

Pošto mi nismo u „vrućem ratu“ tumačite ove zapovesti sa malo mašte. Ali, suštini se nema šta dodati. A ne sumnjate valjda da današnja nemačka propagandna operativa ne zna ovoliko o propagandi.

Hegel (1770-1831 ) se jeste šalio kad je gospođi iz publike posle njegovog predavanja – na primedbu da se to što govori ne oslanja na činjenice – odgovorio: Utoliko gore po činjenice, ali je ta izvanredna misao samo vek posle postala osnovni princip masovne proizvodnje „korisnih laži“. To se na Zapadu u XX veku razvilo u najopasnije oružje. I stvorilo stanje permanentnog rata.

Što znači – kad odložiš puške, povučeš topove, spustiš avione nema potpune demobilizacije. „Neprijatelj nikad ne spava.“ Nemačka u tome ima zapaženu ulogu.

Nemci jesu u Prvom svetskom ratu bili „velika žrtva“ propagande anglosaksonske strane. Nisu bili pripremljeni za udare koje su razvili lord Nortklif, Volter Lipman, Edvard Bernajz i mnogi drugi. Posledica je bila da Nemci nisu ušli nespremni u Drugi svetski rat.

O tome kako je budući ministar propagande Trećeg rajha izučavao ratnu i ekonomsku američku propagandu pa i sovjetsku revolucionarnu propagandu napisane su ozbiljne studije. Kad su Nemci izgubili i Drugi svetski rat, glavni operativac nemačke propagande je prokazan kao bezumna zver. „Gebelsovska propaganda“ je postala sinonim za nešto najmračnije što je ljudski um smislio u istoriji.

Posleratne studije o propagandi na razumnoj naučnoj distanci od pobedničkih histeričnih kampanja – kao ona kultna baš naslovljena „Propaganda“ Žaka Elila – naći će da Jozef Gebels jeste raspet na demokratski krst, ali da njegove tehnike i dostignuća u propagandi nisu bačeni „na smetlište istorije“. To je postalo „opšte dobro“ svetske propagande.

Kao što, recimo, delo znalaca nuklearne fisije, iako upotrebljeno u strahotama Hirošime i Nagasakija, nije povučeno nego se unapređivalo.

Progres je sudbina Zapada. Doduše, demokratske zemlje su stale na „objektivno“ stanovište – da kad se propagandni rat vodi u ime i u korist demokratije – onda je on blagotvoran i dopušten. Opravdan moralno i materijalno. Kao uostalom i atomska bomba.

Posebno je to pravilo demokratskog prava da u ime demokratije radiš najveće gadosti i zločine postalo „normalno“ u Hladnom ratu koji je „objavljen“ protiv istočnog saveznika iz anti-hitlerovske koalicije čim su parkirani tenkovi.

Hladni rat je bio najbolji dokaz da je Elilov tekst „Hitler pobedio?“ iz 1945. pre konstatacija nego proročanstvo.

Ukratko: Hitler je stvorio tehnički efikasnu totalitarnu državu koja je sve svoje građane učinila šrafovima u mehanizmu. Ma koliko se klele u demokratiju i slobodnog građanina, sve države će u poratnom dobu ostati na glavnim koridorima Trećeg rajha, a postojanje oružja za masovno uništenje učiniće humanističke propagandne priče bacanjem prašine u oči javnom mnenju.

Hitlerov nacionalsocijalizam je poražen ali „crno seme“ nije uništeno. Kad jednom uđete u taj „tamni vilajet“ u vama i vašim društvima ostaje toliko toga što ste ubijali u zlom neprijatelju.

Četvrti rajh nastupa. I Nemci su u koloni.

I kad se Hladni rat formalno okončao u prašini od pada Berlinskog zida, „pobednici“ se nisu odrekli ničega a da bi svetom konačno zavladao topli mir. Ostao je NATO, rad tajnih službi postao je širi i bezobzirniji, nije se držalo ni reči ni razuma a propagandna bombardovanja su postala intenzivnija nego ikad. Laž je postala istina, kao što je pisao DŽordž Orvel, ne verujući ni sam do kraja u svoj cinizam.

Trebalo je objasniti onima koje pljačkate, koje lažete, koje ponižavate – da je to za njihovo dobro.

Može se reći da je to uspešno obavljena operacija. Još nije objavljeno da je „demokratski car“ go.

I danas stoji taj poredak, samo što je sve manje uverljiv. Broj onih koji su uvedeni u taj izvanredni svet a koji veruje da tako urađena zemlja ide ka boljoj budućnosti sve je manji.

U nekim zemljama ta vrsta ljudi je na granici izumiranja. Negde se mora bežati od toga. I zato su oni i njihova deca stigli do ideala: „srećni migranti“.

Korona-drama neće biti zapamćena po opasnosti virusa KOVID-19 po zdravlje čovečanstva, ali hoće po društvenim manipulacijama i nesagledivim posledicama.

Svet bi mogao da bude nepredvidivo promenjen. U tom vremenu i prostoru propaganda ne gubi na intenzitetu. Naprotiv. Cveta.

U toku je stvaranje „novog svetskog dezinformativnog poretka“. Ali ovo je sad multipolaran svet. U svemu. Pa i u informatičkom ratu. Rizici se povećavaju za sve.

Poluistine, laži, kontraistine, dezinformacije, fejk-njuz postaju većinske kockice mozaika koje o svetu u kome živi iskonski slaže ljudsko biće. I tu se kao utvare podižu svetle priče o sebi i grozomorne priče o drugom.

Nemcima, na primer, nije uopšte svejedno kako će se podsećati na njihovu ulogu u Drugom svetskom ratu (upravo prisustvujemo bitkama za novu interpretaciju kad pobednika sa Istoka ne zovu na obeležavanje pobede), a sve više će im biti važno kako će se gledati na njihovo učešće u razbijanju Jugoslavije (suverene i međunarodno priznate zemlje). Kao i na njihovu politiku totalnog terora nad Srbima i srpskom državom.

Učešće u poslovima razbijanja Evrope koja se držala na Helsinškoj povelji – biće važan element. Nemci su tu na tankom ledu. Ne toliko zbog Srba, nego zbog toga što su to argumenti silama koje odlučuju.

Prvi put posle Drugog svetskog rata Nemci su u SFRJ imali priliku da pokažu šta su naučili od 1945. Ne deluje baš uverljivo poštapanje nemačke ambasade uvežbanim diplomatskim stereotipima da će oni „imajući u vidu nezapamćene, stravične zločine koje su Nemci počinili za vreme Drugog svetskog rata i ovde u Srbiji“ platiti pouzdanim tumačima istorije da obezbede „iskreno pa često i kontroverzno suočavanje sa vlastitom istorijom a na čemu počiva pomirenje i na kojem se gradi bolja budućnost“.

Kad neko mora da se poziva na iskrenost, jasno je da pravda svoju nameru da podmeće.

Tako odgovoran posao da se da Inicijativi mladih za ljudska prava? Je l’ se to amabasador Šib šali sa Srbima? Dobro, mi smo ovde imali Andreasa Cobela koji je bio direktniji u porukama šta Nemačka hoće od Srba i Srbije, ali on se nije šalio sa narodom domaćinom.

Bio je nama u gostima pre sedam godina i Andreas Šokenhof, tada zamenik predsednika poslaničkog kluba CDU–CSU za spoljnu politiku i bliski saradnik kancelarke Angele Merkel, te insistirao da Srbi moraju da promene svest. Dakle, nije Srbima nepoznato šta će Tomasu Šibu Inicijativa mladih za ljudska prava.

Ali mi znamo Nemce kao ljude koji direktno, da ne kažem pošteno u diplomatskim relacijama, kažu šta im je na umu. Ne volimo to, ali cenimo otvorenost. Zato nam je Šib malo stran. A on verovatno misli za sebe da je vešt.

Pa, ambasador Šib može sve Srbe koji veruju u kredibilitet Inicijative mladih da počasti na jednom letnjem koktelčiću u bašti nemačke ambasade sa dve flaše viskija i tri kutije hladnog predjela. To zna i njegova ekselencija. Ali zna i da je Inicijativa najbolja za ono što Nemačka hoće. Namera se vidi iz aviona. Koliko god nas je korona udarila u glavu, ovo ne može a da se ne vidi.

„Zemlja koja je najodgovornija za razbijanje Jugoslavije i zločine nad Srbima u Krajini, Sarajevu, na KiM, sada optužuje Srbiju za zločine. Ovde je na delu pokušaj da se narod koji je pretrpeo genocid optuži za genocid i ratne zločine. Tako su nemački nacisti optužili Jevreje za sva zla ovog sveta, da bi posle toga pokušali da ih unište. Isto to radili su nemački nacisti i hrvatske ustaše sa Srbima“, izjavio je ovim povodom renomirani srpski istoričar Miloš Ković.

I oni koji to ne bi izjavili, znaju da je to tako.

Na internetu se, valjda, (internet više nije slobodni protok slika, slova i reči) još uvek može naći kako nemačka vojska prvi put posle Hitlerovog ratovanja „puca u meso“ – u Prizrenu na dvojicu smrtno preplašenih Srba koji panično beže od OVK progonitelja. To je tako brutalna likvidacija nesrećnika od neutralnih KOFOR-ratnika, da su se neki Nemci zgrozili pa je vojni sud morao da štiti čast nemačkog vojnika nečasnim objašnjenjima.

Pre toga su nemački avioni „tornado“ bacali bombe na srpsku decu koja su u tiho nedeljno prepodne u svom malom gradu išla iz crkve. Nemački sud se tu oglasio nenadležnim. A setićete se i kako su nemački vojnici gordo (za razliku od Italijana u istoj KFOR misiji) stajali dok su nahuškani Albanci u martovskom pogromu 2004. palili srpske crkve i manastire.

Nemci su „čuvali“ i Borgorodicu LJevišku.

Jasno je svakome kako će Inicijativa mladih za ljudska prava koja je na kastingu nemačkih službi dobila posao da prikaže istinu o ratu i Srbima. Ministar Šarping, koji je svojevremeno lansirao plan „Potkova“ zbog kojeg su mu se smejali i saveznici u NATO-bombardovanju, postideće se pred tim kopljanicima „ljudskih prava“.

Tu su „ljudska prava“ samo batina. I niko nema sumnje za koga.

Ovde jedino postaje inetresantno kako nemačkom ambasadoru ne dosadi da govori tako da nas stalno podseća na onu duhovitu srpsku izreku „ko Švaba tralala“. Dakle, javlja on srpskoj javnosti: „Naš cilj jeste da pratimo Srbiju na putu ka EU, pružajući podršku jačanju civilnog sektora, unapređenju demokratije i vladavine prava, slobode medija i govora, regionalne saradnje i pomirenja naroda na ovim prostorima.“ Šta može ljudski mozak pred ovom ispraznom mantrom. Valjda da se seti one ratne ironije: „Kolji, a ne budi.“

A našem Ministarstvu inostranih dela, ako želi da pokaže da razume poruku gospodina ambasadora, jedino ostaje da odvoji neki dinar i pomogne da se pokrene sajt i dokumentaciju gde će pokazati – i „drugu stranu istine“. I gde će i Nemci koji ne veruju ad hok u „naručenu istinu“ od NVO preprodavaca moći videti da je ono što se zbilo na brdovitom Balkanu, za koji je Bizmark žalio dati i život jednog grenadira, mnogo bliže onome kako su to opisivali Peter Handke i Vili Vimer nego milionima poruka koje su u saglasnosti s potrebom kancelara Šredera slali nemački novinari. (Angela Merkel tu ne odstupa ni za milimetar.) A ima takvih Nemaca. Biće ih sve više.

Ideja o sajtu sa sveobuhvatno dokumentovanim tokom rata iz 1990-ih odavno postoji kao ozbiljan projekat. Iskazivali su je ugledni Dačićevi partijski drugovi. To je tako ozbiljan i kvalifikovan, i u SPS važan svet, da je poruka sigurno stizala i do predsednika partije.

Nekad, kad je Dačić bio mlad, odgovaralo se „knjigom na knjigu“. Danas sajtom na sajt. Rat u digitalnom prostorima je neprestan. Ko u njemu neće da se bori za istinu Inicijativa mladih će mu stalno biti pod prozorom.

Slobodan Reljić (sveosrpskoj.com)

Check Also

Stara podvala profesionalnih patriota koji svaki svoj interes proglašavaju za državni

Zvuči uverljivo, zar ne. Isto kao da je onomad neko odvalio da je napad na, …