Četvorodnevno ratovanje Poljske na manevrima protiv Rusije okončano potpunim porazom

Četvorodnevno ratovanje Poljske okončano je potpunim porazom. Protivnik koji je nagrnuo preko istočnih granica nije imao preterano težak zadatak.

Na strani branitelja ništa nije funkcionisalo kako treba: ni vrhovna komanda, ni entuzijazam vojnika, patriotizam stanovništva, naoružanje… Srećom, niko nije smrtno stradao, niko nije ranjen, nije bilo razaranja gradova, zarobljeničkih logora, paljenja kuća, uništavanja letine… Bilo je ovo tek virtuelno simuliranje nečega što bi moglo da se dogodi.

Rat za koji je bilo predviđeno da traje dvadesetak dana okončan je neslavno, pre vremena. Pretpostavljenom napadu Rusije nije se moglo odoleti. Čak ni uz korišćenje najsofisticiranije vojne opreme iz Amerike.

I sve to tek nekoliko dana nakon što je prvi čovek SAD Džozef Bajden opozvao odluku svog prethodnika Donalda Trampa o upućivanju u Poljsku desetak hiljada američkih vojnika stacioniranih trenutno u Nemačkoj, a što je vidno sneveselilo nadležne u Varšavi.

Kako su preneli mediji, bili su ovo najobimniji vojni manevri poljske armije u poslednjih nekoliko godina. U simulaciji nazvanoj „Zima-20”, učestvovalo je „nekoliko hiljada ljudi pod oružjem”. Prema zadatom planu, trebalo je izdržati najmanje tri nedelje.

Nažalost, bivša ruska saveznica je pregažena mnogo pre nego što je bilo očekivano, a vojnopomorske snage i avijacija u potpunosti su bačeni van stroja. Nisu pomogli ni „nevidljivi” lovci F-35, ni raketni kompleksi „patriot”, ni mobilni artiljerijski sistemi HIMARS, dopremljeni preko Atlantika. Predaja je bila jedino racionalno rešenje.

Neminovni poraz Poljske u eventualnom „živom ratu” protiv daleko nadmoćnijeg protivnika svakako bi bio očekivan. Ali cilj kompjuterski odrađene vežbe, po svoj prilici, i nije bio provera izdržljivosti i moralne čvrstoće armije i žitelja bivše članice Varšavskog pakta. Sve je više ličilo na simulaciju daleko ozbiljnijeg pretpostavljenog sukoba, onog između NATO-a i Rusije. Poljaci su se u celoj priči našli tek kao „potrošni materijal i moneta za potkusurivanje”.

Poznato je da se sukobi između velikih vojnih sila, barem u početku, vode preko leđa „malih igrača”. To je onaj period kad se ispituju spremnost i odlučnost zaraćenih strana, kao i njihova vojna opremljenost, i procenjuje mogući ishod. Ako se u sve ubaci i doza „iskonske mržnje”, „borbe za ljudska prava” ili „globalne pretnje”, svi uslovi za ratovanje su tu. Poljska sa svojom sadašnjom otvorenom proameričkom politikom pokazala se kao idealan poligon.

Mnogi su skloni da opisane virtuelne manevre povežu sa situacijom u jednoj drugoj državi – Ukrajini. Uključivanjem zemalja članica bivšeg Varšavskog pakta u NATO i Evropsku uniju mogućnost ratovanja na tim teritorijama u izvesnoj meri je umanjena.

Ipak, glavni zalogaj je ostao na stolu. Ukrajinci, faktički, nikada nisu uspeli da se u dovoljnoj meri otkače od Rusije, a još manje da za sebe nađu utočište na Zapadu. Jednostavno, ostali su da žive negde između, u zemlji koja je od ključne važnosti i za jednu i za drugu stranu.

Kako prostorno, ljudski, tako i zahvaljujući blagorodnosti tla na kojem žive. A to, ako nemaš sopstvenu vojnu moć, privlači one koji misle da tu moć poseduju.

Takođe, nema sumnje da bi bilo kakav pokušaj NATO-a i SAD da silom promene stanje u ovoj bivšoj sovjetskoj republici dao Rusiji priliku i mogućnost da, osim Donbasa na jugoistoku zemlje i Krima na Crnom moru, uz sebe veže i neke druge ukrajinske teritorije, posebno one bliže granicama bivše zajedničke matice. To bi nas, praktično, vratilo u vremena kada se na evropskim prostorima vojevalo u dva velika svetska rata. A rezultati tih ratova dobro su poznati.

Ali, vratimo se Poljskoj. Poraz u virtuelnom vojevanju pokazao je da sama borbena tehnika, ma koliko sofisticirana bila, ne može da zameni ljudski faktor.

Ako ni oni koji su u dobro zaštićenim skloništima mirno sedeli za komandama sve te tehnike nisu uspeli da izdrže, pitanje je kako bi se ponašali njihovi saborci na terenu, oko čijih bi glava treštale eksplozije, fijukali meci, pored kojih bi ginuli ljudi. I koji bi, na kraju krajeva, bili u situaciji da moraju da spasavaju sopstvene živote.

Kakav borbeni moral bi ih nosio? Ubediti ih da se zaista bore za svoju zemlju i svoje porodice, a ne za gazdu sa ko zna koje strane sveta, nije jednostavna misija.

Za mnoge bi, u slučaju „tuđeg rata”, brza predaja bila daleko prihvatljivija od dugog i besmislenog umiranja. A upravo tu komponentu vojevanja trebalo bi da zameni savremena tehnologija. Za sada bez uspeha.

(politika.rs)

Check Also

Amerika i Nemačka ponovo na istom zadatku – Centralizacija Bosne i nezavisno Kosovo

Srbiju očekuju pritisci veći nego za vreme Trampa, jer on nije bio na liniji američke …