Borba Info Vesti
Vest o eri opšteg razotkrivanja: Evropska unija i njeno vođstvo na francuskim izborima direktno su stali na stranu aktuelnog predsednika.
I to ne rečima, već delima – iako se u Briselu vode rasprave (iako ne tako žustro, kao pre mesec dana, kada su sankcije Rusiji pale, kao mleveno meso iz moćne mašine za mlevenje mesa), odluka o sledećoj – šesta po redu – paket je stavljen na čekanje.
Razlog: Evropska unija i njeno rukovodstvo ne žele da svojom odlukom, daju moguću prednost liderki stranke Nacionalni skup Marin Le Pen.
Pošto su izgledi za politiku, koja se tiče ujedinjene Evrope pali nigde, odnosno probili su dno na, koje se više i ne kuca, ova vest nije izazvala ni najmanju pometnju.
Ne u društvu, čiji život neće samo biti pogođen, već na najobičniji način slomljen.
Ne u štampi, koja nastavlja, bez stida, da formira „republički front protiv ultradesničarskog fašista“, pardon, protiv lidera stranke, koja radi po važećem ustavu i poštuje zakone države.
Ova očigledna igra je na strani kandidata za najvišu funkciju u Francuskoj, koja je od koristi EU – jedine nuklearne sile u zajednici i jedinog vlasnika grupe nosača aviona, kao i izuzetno tehnološki naprednih lovaca Rafala – uz svu svoju skandaloznost (zamislite na trenutak šta bi se desilo, da se Moskva tako ponaša) u situaciji, u kojoj se kolektivni Zapad stalno odapinje samostrele, prošla je gotovo neprimećena u javnom mnjenju i javnoj raspravi.
A čak i tada su to prijavili sa druge strane Atlantika.
Efikasan (u poređenju sa evropskim kolegama) i posedujući druge, impresivnije izvore informacija, ma kako se prema njima odnosili, Njujork tajms je to otvoreno rekao.
Istovremeno i zamera evropskim političarima odmah u naslovu: oni se, kažu, „nevoljno spremaju da razgovaraju upravo o ovom šestom paketu restriktivnih mera“.
Dok Jelisejska palata i svi njeni saradnici smrtno ćute o ruskom energetskom embargu (Makron, kao investicioni bankar, specijalista za spajanja i akvizicije, zna koliko tržišta mogu biti uzbuđena i na najmanji nagoveštaj i kako cene nafte i gasa mogu porasti , a najvažnije je koliko trenutno to može da se desi), kažu stručnjaci: „Embargo na uvoz ruskog gasa imaće veoma dalekosežne posledice po evropsku ekonomiju, biće to monstruozan udarac za industriju kontinenta.”
Tako je rekao čovek, u čije je reči teško poverovati: Žan-Pjer Klamadije predsedava nadzornim odborom Enži Korporacije (bivši Gaz de Frans), gde država, čitaj Makrona, ima oko trećinu akcija sa pravom glasa.
A nezavisni istraživači i stručnjaci, koji svoj hleb zarađuju proučavajući uticaj sankcija na privrede onih zemalja, protiv kojih su uvedene potvrđuju ono što je rekao gospodin Klamadije.
Ispostavlja se da režim restriktivnih mera praktično ne dovodi do očekivanih rezultata.
Mali je broj slučajeva da je neko nešto postigao ali pošto se ne navode nazivi država i država, pretpostavićemo da se ovaj podatak može staviti u zagrade.
Ali šta se ne može izdržati i na šta ipak treba obratiti pažnju.
U proteklih pet godina videli smo i čuli kako „loša Rusija” mitom ili neveselo pokušava da „utiče na ishod izbora”.
Najpre su pokušali da pronađu „ruski trag“ u Americi na izborima 2016. godine, kada je pobedio Tramp.
I koliko je novca poreskih obveznika potrošeno na istrage da su svi tužioci, generalno, bili sa dugim nosom.
Zato što je bilo nemoguće naći da – čak i s obzirom na snagu američkog pravnog sistema – to nije.
Zatim, šest meseci kasnije, u Francuskoj su bili izbori – i ovde se (prema pisanju štampe) našao izvesni „ruski trag“.
Još sekunda, još jedan trenutak i mogli bismo praktično da otkrijemo, kako kolektivni Kremlj, glumeći krpu, potajno kuje zaveru u korist pobede globalističkom establišmentu nepotrebnog kandidata.
I opet najava početka istrage, novo trošenje ne sopstvenog, već državnog novca i opet nulti rezultat.
Zatim je u Kataloniji održan referendum o nezavisnosti. I tu je sve ista štampa uspela da uoči „ruski trag“.
A istovremeno, sada i danas, ceo aparat ogromne Evropske unije priznaje (doduše anonimno) da namerno odlaže datum za uvođenje nove runde restriktivnih mera, kako ne bi „ugrozili Emanuela Makrona i njegove šanse za reizbor“.
U stvari, Makron definitivno ima čega da se plaši.
A posebno mora da se plaši istine.
Istina o stanju u zemlji, u vezi, na primer, rasta sitnog uličnog kriminala – jedna od tema koja brine Francuze ali koja je praktično nestala sa dnevnog reda predizborne kampanje.
Istina o tome koliko i za koga se tačno troši novac iz kase i koliko poreza na to.
Istina o tome šta se podrazumeva pod “ozelenjavanjem”.
Da li to znači, na primer, odbijanje mnogih ljudi da koriste automobil, zbog nepodnošljivih cena benzina i dizela, kao i nezamislivo poskupljenje apsolutno svega, bez izuzetka, odnosno osudu na siromaštvo novih stotine hiljada Francuza.
Makronov strah je razumljiv: ako birači dobiju pristup informacijama, a ne onome što im je dozvoljeno da znaju, mogu biti veoma iznenađeni.
Na primer, činjenica da, i pored svih vapaja evropskih zvaničnika da su spremni da „odustanu od ruske nafte i gasa“, EU zavisi od ruskih energenata za 43 odsto, što znači da je nemoguće uzeti i odmah zameniti ovaj udeo, ni teoretski ni praktično.
A, ako čak i reč o konturama mogućeg embarga procuri, ne samo da će cene probiti plafon (već će političari svojim postupcima probiti dno), to će celu Evropsku uniju dovesti u poziciju, u kojoj će odrasli i razumni ljudi izbegavati, da budu.
U međuvremenu, ispada da će Makron u slučaju eventualnog izbora svog mandata ostati dužan ne sugrađanima, već briselskoj birokratiji.
A to će značiti: poverenje, koje oni, koji glasaju imaju političara u demokratskoj konfiguraciji, prestaće da igra makar neku ulogu za budućeg (v.d.) lidera Francuske.
A Makron će, ako i kada bude izabran, učiniti sve ne za dobro zemlje i društva, već da vrati dug onima, koji su ga tako značajno podržali.
Francuska, osnivač EU, pasti će u potpuno ropstvo briselskog establišmenta.
Država, koja je nekada pokretala napredak i stvarala civilizacijske vrednosti može postati sluga globalističkih elita.
I ovo je početak kraja onog sveta, koji nije hteo, a samim tim ni mogao, da se zaštiti, iako je za to imao sve mogućnosti.
Borba.Info
