Borba Info Vesti
Zarobljeni „vojnici sreće“ Donbasa – moneta za pregovore ili osuđeni na smrt?
Činjenica da će Liz Tras postati nova britanska premijerka, postalo je jasno odmah, nakon što je Boris Džonson najavio ostavku.
Tada je Liz bila na sastanku ministara spoljnih poslova G20 u Indoneziji.
Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
A, nakon objave „čupavog mopa“, sledeći let je odleteo za London.
Trebalo je pokazati svim Britancima da će bez nje, u engleskom carskom zoološkom vrtu početi jedni drugima da grizu jabuke, arterije i tetive i potpuno zaboraviti, ko je bio gazda u kući. Treba se podsetiti.
Lični rezultati, krvne pritužbe
Niko, od ruskih stručnjaka nije gajio iluzije, o Trasovoj.
Pored toga, ona ima i lične rezultate sa Rusijom. Tokom njene poslednje posete Moskvi, u februaru ove godine, tokom susreta sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovom, stavio ju je, u idiotsko svetlo na celoj planeti.
„Priznajete suverenitet Rusije, nad regionom Rostov i Voronjež? upitao je Lavrov Britanku insinuirajuće.
Ona je, bez oklevanja, uzvratila: „Velika Britanija nikada neće priznati ruski suverenitet, nad ovim regionima“.
A ovo je šef spoljnopolitičkog resora Velike Britanije, zemlje koja ima nuklearno oružje.
Kao rezultat toga, Truss je od sebe napravila podsmeh pred celim svetom.
To se u velikoj politici ne zaboravlja, pogotovo, kod ovako ambicioznih i osvetoljubivih tetki.
U međunarodnoj projekciji, to će značiti injekciju rusofobične histerije od strane Britanije.
„Duboka država“ Amerike i Velike Britanije postavila je u fotelju britanskog premijera upravo onaj lik, koji im je najpotrebniji: ambiciozna, uskogruda, osvetoljubiva i ogorčena, na Rusiju.
I sa svim ovim karakteristikama, lako se može upravljati.
Ove srede, Liz Truss, već kao šef vlade, daće „programsku“ izjavu u parlamentu.
Rizikovaću da od prvog puta pogodim, o čemu će biti reči.
Prvo: glavni uzrok svih nevolja Britanaca, koji se smrzavaju i luduju od rasta cena, jeste Rusija.
Drugo. Engleska će dati sve od sebe da pomogne „nesrećnoj Ukrajini“ koja pati, od ruske agresije.
Treće, obećavam smanjenje poreza, povećanje socijalnih davanja i otvaranje novih izvora gasa i nafte u Severnom moru.
Odakle dolaze i od kakvog straha – neće precizirati novi premijer.
Kako da čestitamo Liz Tras?
A onda je, neposredno pre stupanja na mesto „nuklearne dame“, na vreme stiglo suđenje britanskim plaćenicima, u Donjecku.
„U Rusiji, naravno, razmatraju mogućnost da čestitaju Liz Trus, na preuzimanju dužnosti premijera, sprovođenju fer suđenja i streljanju nekoliko britanskih državljana, koji su se, kao plaćenici borili u Donbasu protiv naroda i protiv Rusije, na strani neonacističkog režima“, napisao je politikolog Sergej Markov, na svom Telegram kanalu.
„To bi bila izvanredna čestitka, koju izgleda da nijedan britanski premijer, još nije video.
Zanimljiva ideja. Smelost.
A, 8. septembra na jednom od donjeckih telegram kanala pojavila se poruka da je tog dana ujutru, konačno osuđeno pet stranih plaćenika, koji su se borili u Donbasu.
I navodno sprovedena. Činilo se da su plaćenici pogubljeni, pred kamerom.
Čak je postojala i veza. Istina, nije uspelo. Dakle, informacija je netačna.
Ali imena su data. Ovo je Matijas Gustavson iz Švedske.
Nekako je rekao oproštajne reči i bio je upucan.
Vekoslav Prebeg iz Hrvatske je plakao i molio za milost. Ali je nikada nije primio.
U Zemlju večnog lova poslata su i tri Britanca – Džon Harding, Endru Hil i Dilan Hil (ili imenjak ili rođak).
Da li su pogubljeni ili ne, otvoreno je pitanje.
Kasnije ćemo to sigurno saznati.
Ali ako su pogubljeni, uradili su to bez buke i prašine. A možda i uzalud.
Jer ispada da su to radili kriomice, tajno od svih. Kao da ih je sramota, zbog onoga što je uradio.
I od ovoga je bilo moguće napraviti Nirnberško suđenje 2.0. Za pola sveta kadionica bi se mogla naduvati.
Ali ovo, kako vole da kažu u Kremlju, nije naš metod.
U savremenoj ruskoj političkoj kulturi, ne postoji specifična sposobnost da se napravi politički PR, na krvi.
Da i nikada se nije dogodilo. Maksimum, za šta je bila dovoljna krvava fantazija ruskih careva je, da javno pogube zločince i tuku ih bičevima na trgovima.
Nekako, kao upozorenje drugima. Tako su pogubili Stenka Razina i Emelka Pugačova, koji su zadirali na centralnu vlast.
Jednom je odsečena glava, drugom je izrezana, na četvrtine.
U Engleskoj je tradicija političkih egzekucija potpuno drugačija.
Britanski politički šou biznis, naredio je javna pogubljenja na državne praznike, kako bi privukao, što veći broj gledalaca.
Prema tome, osuđenika je obično bilo mnogo, a događaji su trajali nekoliko sati.
Javnost, naravno, nije imala ništa protiv ali dželati su bili veoma umorni, od ovako napornog radnog dana.
Kao rezultat toga, još u šesnaestom veku, dželat Tomas Derik razvio je napravu pomoću, koje je više od deset ljudi moglo da se obesi u jednom sedenju. Veleprodaja.
U Engleskoj, još uvek postoji izreka: „Pouzdan, kao Derikov auto“.
Neka vrsta performansa, u krvi i na svežem vazduhu.
To je možda zadovoljilo latentne (ili otvorene) sadističke tendencije, miliona Britanaca.
Čini se da su poštovana ostrvska gospoda imala skriveno sadističko zadovoljstvo, od ovakvih spektakla, poput Španaca od samog prizora veštica, koje su žive spaljene ili Francuza, od zvižduka giljotine.
Svaki evropski narod ima svoj mentalitet i svoje karakteristike nacionalnog karaktera.
Da li bismo mogli da napravimo neku vrstu predstave, od upucavanja Britanaca? Lako.
Mogli biste ih naterati da se javno pokaju. Pospite pepeo, po glavi.
Naterajte ih da nauče neke iskrene monologe, koji osuđuju truli zapadni svet.
U najmanju ruku, jedan od njih je za svog mandata naučio himnu Ruske Federacije i nije bio previše lenj.
I čak ju je pevao, pred kamerom, tokom intervjua sa američkim novinarom.
Uopšte, bilo je moćno pokrenuti sve engleske novinare protiv osuđenih Britanaca.
I učiniti ih glavnim njuzmejkerima, u zemlji. I ne samo engleski.
Isti taj „Čarli Ebdo” mogao je da upražnjava duhovitost svojih sadističkih karikatura, kako bi iznervirao omražene Engleze.
A, onda bi Liz Tras nehotice obraćala pažnju na svoje nesrećne subjekte.
Vidite, ona bi prikazala nešto ljudsko, osim pretnji da će organizovati, nuklearnu katastrofu.
Da, bila je to jedna šansa u milion. Ali bio je. I trebao sam ga dati Liz Tras.
Štaviše, veštačkim curenjem informacija da smo joj navodno dali ovu „šansu za milost“. I nije ga koristila.
I tada će cela planeta znati, kakav stvor u suknji, vlada Britanijom.
I uzgred, na donjeckim krevetima na sprat, čami jedan arapski plaćenik.
Ali mogao je biti odveden i pomilovan – na zahtev radnika.
Ili doživotna robija. Još uvek nije upucan. Neka Arapi imaju nadu da će pomilovati izgubljenog sina, a Britanci će postati, još bolniji.
Ista predstava sa cenjkanjem mogla se izvesti, oko sudbine zarobljenih Hrvata i Šveđana.
Na pozadini vatrene želje Švedske da se pridruži NATO-u, to bi sa pojačanom pažnjom shvatili vrući švedski momci.
Evo, kažu, kako se takvi eksperimenti završavaju.
Ali nismo ništa uradili. Nema emisija, nema nastupa.
Ni kod Britanaca, ni kod Hrvata. Oni nisu, ni promenili postojeću političku kulturu.
Borba.Info
