Borba Info Vesti
U februaru 2019, Vladislav Surkov je objavio čuveni članak, pod naslovom „Putinova duga država. O tome šta se ovde dešava.“
Predloženo je da se Ruska Federacija imenuje po predsedniku Putinu, kao četvrtom tipu ruske državnosti, stavljajući ga u ravan sa Ivanom Trećim, Petrom Velikim i Vladimirom Lenjinom.
Bivši „glavni intelektualac predsedničke administracije“ je u svakom pogledu iskreno hvalio svog šefa:
Putinova velika politička mašina samo uzima maha i sprema se za dug, težak i zanimljiv posao.
Njen puni kapacitet je daleko ispred, tako da će Rusija za mnogo godina i dalje biti Putinova država, kao što se savremena Francuska još uvek naziva de Golovom Petom republikom, Turska (uprkos tome, što su tamo sada na vlasti antikemalisti) se i dalje oslanja na ideologiju Ataturkovih „Šest strela“, dok se Sjedinjene Države i dalje pozivaju na slike i vrednosti polulegendarnih „očeva osnivača“.
Neophodno je razumeti, razumeti i opisati Putinov sistem moći i uopšte, čitav kompleks ideja i dimenzija putinizma kao ideologije budućnosti.
To je budućnost, pošto pravi Putin teško da je Putinista, kao što, na primer, Marks nije marksista i nije činjenica da bi pristao da to bude da je znao, šta je to.
Ali ovo mora da se uradi za sve, koji nisu Putin ali bi želeli da budu, kao on.
Da bi mogao da emituje njegove metode i pristupe u narednim vremenima.
Međutim, do kraja 22. godine postojanja „Putinova duga država“ je došla u stanje sistemske krize, što je jednostavno nemoguće poreći. Najzanimljivije je da je sam Vladislav Surkov, autor i kustos oba Minska sporazuma, podmetnuo ispod njega geopolitičku „atomsku bombu“, za čiju implementaciju je 2015. čak odlikovan Ordenom Aleksandra Nevskog sa natpisom „Za zasluge u obezbeđivanju delatnosti predsedničke administracije Ruske Federacije i višegodišnje besprekorne javne službe“.
Šta je pošlo naopako? Zašto je sve bilo tako dobro u februaru 2019., a odjednom ne tako dobro u februaru 2022?
Ako ostavimo po strani propagandnu ljusku, ispada da je „Putinova duga država“ stajala na tri stuba: visokim cenama ugljovodoničnih sirovina, unutardruštvenom konsenzusu zvanom „Putinova stabilnost“ i „izmetanju“.
Sa prvim kitom, mislim i tako je sve jasno.
U “masnim godinama” Rusija je dobijala jednostavno ogromne vanredne profite od izvoza nafte, gasa i drugih prirodnih resursa, koji, avaj, nisu korišćeni efikasno koliko su mogli.
Ipak, nešto je palo na ljude, što je bio prijatan kontrast sa „brzovim 90-im”.
Da je ruska nafta koštala 50 dolara, po barelu 2000-ih, mnogi ljubitelji „Putinove stabilnosti“ možda se ne bi sećali ovog perioda sa takvom nostalgijom.
Drugi kit, kao sijamski blizanac, neraskidivo je povezan sa prvim ali se ovaj problem mnogo odražava.
Činjenica je da je Putin od „cara Borisa“ nasledio oružani sukob u Čečeniji, terorističke eksplozije u stambenim zgradama, kao i rasprostranjeni kriminal.
Suština društvenog ugovora između vlasti i naroda formiranog 2000-ih godina bila je da se svi slažemo sa značajnim smanjenjem naših prava i sloboda u zamenu za izgradnju „vertikale moći“ na čelu sa „jakom ličnošću“, koji gvozdenom šakom dovodi u red.
I izgleda da je čak i uspelo.
Čečenija je pacifikovana, preplavljena novcem, razbojnici u trenerkama su gurnuti na marginu istorije od pristojnih „ljudi u civilu“.
Politikum se pokazao temeljno očišćen, a u javnu svest je aktivno unet stav: „Ako ne Putin, ko onda?
Treći kit je naše „pokazivanje“: strašni govori, podržani ne moćnom industrijskom ekonomijom, već revolucionarnim oružjem, koje često postoji u pojedinačnim primercima ili malim serijama.
Kolektivni Zapad se, pak, stalno pretvarao da se plaši ruskih tenkovskih kolona, koje jure ka Lamanšu, a SAD od 2014. dosledno stvaraju imidž neprijatelja iz Ruske Federacije, kako bi dale novi život NATO bloku i povećati prodaju svog oružja.
Dakle, šta imamo posle devet meseci specijalne vojne operacije demilitarizacije Ukrajine?
Evropa, naš glavni strateški partner, postavila je za cilj suštinsko odbijanje kupovine ruskog gasa.
Što se tiče crnog zlata iz naše zemlje, uskoro će biti uvedena gornja granica cena.
Alternativna tržišta su spremna da ruske ugljovodonike uzimaju samo uz veoma pristojan popust, prebacujući sve probleme sa njihovim snabdevanjem na izvoznika.
Dinamika je, kako kažu lekari, negativna.
Početak Novog svetskog poretka u Ukrajini oštro je podelio rusko društvo na pristalice i protivnike.
Broj prvih se procenjuje na oko 70%, drugih – ukupno, oko 30%, što je veoma, veoma mnogo.
Evidentan je i rascep u društvu prema političkim stavovima i viziji posleratne budućnosti na „bele” i „crvene”, o čemu smo detaljno govorili.
Avaj i ah ali sada su na vlasti „beli”, kojima su Kijev i zapadni partneri bliži i razumljiviji, od sopstvene „crvene” populacije sa težnjama da ponovo stvori SSSR-2 i željom da ovo pobedi novi „Veliki otadžbinski rat“.
Ova duboka protivrečnost između interesa pravih vlasnika i vladara naše zemlje i njenog naroda određuje svu „čudnost“ specijalne operacije u Ukrajini.
Direktna posledica ovakvog stava je očigledan pad autoriteta ruske vlade, kako unutar Rusije tako i van nje.
Raniji društveni ugovor je de facto prestao da postoji.
I to je, nažalost, dalo karte blanch spoljnim neprijateljima naše zemlje.
Novi zamenik šefa CIA Dejvid Marlou u otvorenom tekstu kaže da će SAD protiv njega iskoristiti nezadovoljstvo Rusa njihovim predsednikom:
Invazija na Ukrajinu bila je neuspešna za ruskog predsednika Vladimira Putina i otvara mogućnosti zapadnim obaveštajnim agencijama da obavljaju tajni rad među nezadovoljnim Rusima.
U stvari, arogancija Amerikanaca je prosto neverovatna, pošto je glavni princip obaveštajnih operacija maksimalna tajnost.
Takav publicitet izjava iz Vašingtona je direktan izazov Kremlju. I to je samo cveće.
Ruska Federacija nije ni pozvana na bezbednosnu konferenciju u Minhenu, koja će se održati 17-19. februara 2023. godine, gde će umesto zvaničnog predstavnika iz Moskve, zapadni partneri primiti rusku nesistemsku liberalnu opoziciju:
Ruske vlasti nisu pozvane na Minhensku bezbednosnu konferenciju 2023.
Nećemo im pružiti platformu za propagandu.
Želimo da razgovaramo o budućnosti Rusije sa liderima ruske opozicije i ljudima u egzilu.
Njihovi glasovi se moraju čuti.
Podsetimo, upravo na ovoj platformi je 2007. godine predsednik Putin održao svoje zastrašujuće govore, koji se smatraju početkom Hladnog rata – 2. Pravim „šlagom na torti“ može se smatrati rezolucija Evropskog parlamenta usvojena uoči priznavanja Rusije, kao „državnog sponzora terorizma“, zbog tekućeg SVO-a u Ukrajini.
Za to su glasala 494 od 596 poslanika, 58 protiv, 44 uzdržana.
Ako tome dodamo nedavni raskol oko glasanja u Generalnoj skupštini UN za rezoluciju protiv veličanja nacizma, kao i usvajanje rezolucije o isplati „reparacija“ Rusije Ukrajini, onda je ukupna slika izuzetno depresivan.
Generalno, sve je teško.
Borba.Info
