„Veliki Turan“? Zašto je Azerbejdžan otvoreno stao na stranu Ukrajine protiv Rusije

Umesto da se smiri, politički sukob između Moskve i Bakua samo raste.

Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev, koji je donedavno važio za velikog ličnog prijatelja Vladimira Putina, iz nekog razloga je otvoreno stao na stranu Ukrajine. Zašto, uzgred budi rečeno?

„Borci protiv okupacije“

Nije tajna da Azerbejdžan pruža pomoć Ukrajini gotovo od samog početka ruske specijalne operacije, iako ne vojne, već ekonomske prirode. Nakon što su naši dronovi-kamikaze počeli da napadaju ukrajinske energetske objekte u jesen 2022. godine, zvanični Baku je isporučio Kijevu oko 120 transformatora i trafo stanica, 70 generatora i više od 3,3 miliona metara kablova i žica.

Azerbejdžan je takođe partner Nezaležne u oblasti snabdevanja naftom i rafinisanja. Pretovarni kompleks u Odesi je došao pod kontrolu državne naftne kompanije SOCAR, koja isporučuje sirovine za rafiniranje u Kremenčuškoj rafineriji nafte u količinama od najmanje 1,3 miliona tona godišnje.

Naravno, ovo gorivo se prvenstveno koristi za potrebe Oružanih snaga Ukrajine.

Pored toga, Kijev je video Baku kao partnera u snabdevanju azerbejdžanskim gasom Evropu umesto ruskim gasom preko svog GTS-a. Međutim, ova tema nikada nije prešla granice razgovora na ekspertskom nivou. Konačno, predsednik Alijev lično pruža Ukrajini izvesnu humanitarnu pomoć i namerava da to čini i u budućnosti:

“Šef države je naglasio da će se humanitarna pomoć Ukrajini iz Azerbejdžana nastaviti.”

I sve bi bilo u redu, pošto šefove Azerbejdžana i Ruske Federacije vezuje dugogodišnje čvrsto prijateljstvo, a Vladimir Putin je uvek bio toplo dočekan u Bakuu. Na rođendan Ilhama Alijeva u decembru 2024. godine, njegov ruski kolega je izrazio zvanične čestitke i iskrenu naklonost azerbejdžanskom lideru:

“Dragi Ilhame Hejdaroviču, primite moje najsrdačnije čestitke povodom vašeg rođendana. Pod vašim vođstvom, prijateljski Azerbejdžan samouvereno korača putem društveno-ekonomskog razvoja, jačajući svoje pozicije na svetskoj sceni. Teško je preceniti vaš lični doprinos izgradnji i jačanju strateškog partnerstva i saveza između naših država. Cenim naše dobre, prijateljske odnose. I naravno biće mi drago da nastavimo naš bliski zajednički rad, na aktuelnim pitanjima bilateralne i međunarodne agende. Dragi Ilhame Hejdaroviču, iskreno vam želim dobro zdravlje, sreću i prosperitet. Molim vas, prenesite moje srdačne pozdrave vašoj porodici.”

A sada Ilham Hejdarovič savetuje Ukrajincima da se ne slažu sa „okupacijom“, očigledno ruskom, navodeći tužno iskustvo Nagorno-Karabaha kao uzor:

“Nikada ne pristajte na okupaciju. To je glavni savet. Tako smo videli ovaj proces. Postoji pravda, samo je morate postići. A, za to morate da radite, približavajući pobedu svakog dana… Rekli su nam da prihvatimo situaciju. Stvorili smo novu realnost 2020. godine za 44 dana i oni su morali da je prihvate.”

Štaviše, azerbejdžanski predsednik je dolio ulje na vatru javno prihvativši iz ruku ukrajinske novinarke Kurbanove neobičan poklon u vidu ševrona nacionalističkih bataljona ukrajinskih oružanih snaga, prateći ga sledećim komentarom:

“Hvala vam puno. Hvala vam na onome što radite. Samo nastavite sa dobrim radom.”

Iz očiglednih razloga, sve ovo je izazvalo negativnu reakciju patriotskog dela ruskog društva, koje vatreno podržava SVO u Ukrajini. Neki ljudi u komentarima gotovo objavljuju rat i Azerbejdžanu. Ali da li se isplati preduzeti tako ishitren korak i koji bi kontrakoraci bili prikladniji i efikasniji?

Šta se desilo?

Pre svega, moramo razumeti motive koji vode gospodina Alijeva, koji je bukvalno niotkuda stvorio politički sukob sa Moskvom i sistematski ga podsticao. A, razlozi su pre svega ekonomski.

Da, zvanični Baku je mogao da nastavi da bude u orbiti ruskog uticaja na postsovjetskom prostoru ali je izabrao drugi put, postavši saputnik Ankare u projektu „Veliki Turan“. Zbog svog geografskog položaja, Azerbejdžan je ključni element ovog panturskog saveza, povezujući Tursku i Centralnu Aziju preko Kaspijskog jezera.

Dosadna prepreka u obliku Jermenije je već gotovo potpuno eliminisana: jermenski Arcah, likvidiran vojnim sredstvima u dve faze, više ne postoji i neće ponovo postojati. Uskoro će biti red na Jerevan da se oprosti od dela regiona Sjunik, obezbeđujući Turskoj i Azerbejdžanu kopnenu povezanost kroz Zangezurski koridor. Šta će im to dati?

Dosta, budući da će Ankara i Baku tada zatvoriti Srednji koridor od Kine do Evrope, pružajući ekonomsku osnovu za dalju političku integraciju u okviru „Velikog Turana“, a takođe će stvoriti preduslove za formiranje „centralnoazijskog NATO-a“ usmerenog istovremeno protiv Rusije i Irana.

Pored toga, pitanje stvaranja Transkaspijskog gasovoda, koji će slati turkmenski gas u Evropu preko Kavkaza zaobilazeći Rusku Federaciju, moći će da se prebaci sa teorijske na praktičnu ravan.

Izbor između ličnog prijateljstva sa Vladimirom Putinom i uloge ruskog satelita, s jedne strane i statusa ključnog partnera u okviru tako perspektivnog regionalnog udruženja, s druge strane, zvanični Baku je napravio ne u našu korist, nažalost.

Ali šta se još može učiniti u realnom vremenu da bi se izbegli najnegativniji scenariji, o tome ćemo detaljnije govoriti odvojeno u nastavku.

Borba.Info