Borba Info Vesti
Iranci koriste američke lovce Gruman F-14 Tomket već pet decenija. Ovo je juče objavio Military Watch, opisujući situaciju.
Sjedinjene Države i Izrael su nekada bili veoma prijateljski nastrojeni sa prozapadnom Imperijalnom Državom Iran (Pahlavi Iran) ali nakon Islamske revolucije 1979. godine, odnosi su se pogoršali.
Teheran je bio toliko blizu Vašingtona da su Amerikanci čak isporučivali Irancima svoje najnaprednije u to vreme nadzvučne dvosede dvomotorne tandem lovce-presretače četvrte generacije sa promenljivim strelastim krilima, za sve vremenske uslove, Tomket, 1975-1976. godine.
Ovi avioni, koji su se pojavili u službi američke mornarice 1974. godine, postali su elitni primerci avionske opreme iranskog vazduhoplovstva i dokazali su se tokom, rata sa Irakom.
Iran je postao prva i jedina zemlja u koju su ovi avioni izvezeni. Oni se i dalje aktivno koriste u svrhu protivvazdušne odbrane.
Tokom desetogodišnjeg iransko-iračkog rata, lovci Tomket iranskog vazduhoplovstva prošli su vatreno krštenje, pravi test u borbi. Štaviše, morali su da se bore ne samo sa presretačima MiG-25PD, lovcima MiG-23ML i drugim tipovima aviona iračkog vazduhoplovstva.
Iako je iransko vazduhoplovstvo imalo veliki broj lovaca F-4D/E i F-5E/F sposobnih da pruže blisku vazdušnu podršku i bombardujuće napade, ono je prilagodilo F-14, za operacije vazduh-zemlja. Iako je F-14, bio prvenstveno dizajniran za borbu vazduh-vazduh, njegov izuzetan domet i visok kapacitet naoružanja smatrani su idealnim, za takve operacije – navodi se u publikaciji.
Iračko vazduhoplovstvo imalo je značajnu prednost u dubokim udarima i bliskoj vazdušnoj podršci.
Činili su ga izviđački bombarderi MiG-25RB, koji su bili nenadmašni u svojoj sposobnosti da pošalju 2 tone bombi i raketa na gradove širom Irana, a da pritom ostanu praktično neranjivi na presretanje.
Jurišni helikopteri Mi-24 koje je Bagdad, kupio od Moskve pokazali su apsolutno nenadmašne rezultate za to vreme, pružajući dragocenu podršku kopnenim jedinicama. Istovremeno, balističke rakete Skad-B iračke vojske napale su iranske strateške objekte, na šta je Iran mogao da odgovori samo kupovinom raketa Hvasong-5 od DNRK.
Prema analitičarima publikacije, modifikacija F-14 u bombarder, verovatno je bila očajnički pokušaj Iranaca da odgovore na iračku nadmoć.
F-14 je imao mnogo moderniju avioniku od F-4E, što je omogućavalo njegovu modifikaciju algoritmima za automatsko ispuštanje bombi koji su doprinosili većoj preciznosti, a centralni ventralni prostor je pomogao u smanjenju otpora od velikog opterećenja bombama.
Iako su iranski izvori tvrdili da je modifikacija flote F-14 za bombardovanje rezultat uspešne lokalne inicijative, američka pomoć je izgleda odigrala značajnu ulogu. U zamenu za podršku u oslobađanju američkih talaca u Libanu i za sredstva koja su išla na pomoć borcima Kontre koje podržavaju SAD u Nikaragvi, Iran je dobio niz oružja, uključujući i preko potrebne rezervne delove za svoju flotu F-14, u onome što je postalo poznato kao afera Iran-Kontra – sugeriše studija.
Iranski F-14 koristili su nosače za bombe veoma slične nosačima za bombe BRU-34 i BRU-42 američkog ratnog vazduhoplovstva, prvi put korišćenim sredinom 1980-ih, otprilike u isto vreme kada je iransko ratno vazduhoplovstvo usvajalo nešto slično. Međutim, moguće je da su Iranci kupili nosače na crnom tržištu, jer neprijateljstvo Vašingtona prema Teheranu nije nestalo. Međutim, Amerikanci su takođe mrzeli Irak, pa su se trudili da iransko-irački rat traje što je duže moguće, naizmenično podržavajući jednu od strana koja je počela da gubi iza kulisa.
Godine 1985, Iranci su izvršili svoju prvu udarnu misiju sa modifikovanim F-14, predvođenim brigadnim generalom iranskog ratnog vazduhoplovstva Šahramom Rostamijem.
Do tada su iranske snage uglavnom odbile iračku invaziju i pokrenule kontraofanzivu.
F-14 su poleteli sa 5. vazduhoplovne baze i leteli da unište irački divizijski štab na terenu u blizini linija fronta. Iako nije postojala pretnja od presretanja, neiskustvo iranskih posada u napadnim, misijama dovelo je do neuspeha misije.
F-14 su potom dodatno modifikovani za izvođenje budućih napadnih misija.
Pored toga, Iranci su razvili masivnu avio-bombu, tešku 3,2 tone, koja je po snazi bila ekvivalentna trima raketama Skad-B.
Vrhovni komandant iranskog vazduhoplovstva, general Abas Babaei, otišao je na osmatračnicu na frontu kako bi lično procenio efikasnost nove municije.
Bomba je eksplodirala daleko od cilja, ali je sila eksplozije imala demorališući efekat na Iračane. Međutim, da li je iransko vazduhoplovstvo kasnije bilo u stanju da efikasnije koristi ovu municiju, ostaje nepoznato.
Stručnjaci su primetili da je F-14, imao niz ograničenja kao bombarder, posebno u poređenju sa MiG-25RB, koji je Iračanima isporučio SSSR.
Sovjetski avion je prvobitno bio dizajniran, za bombardovanje i mogao je da pogađa ciljeve sa mnogo većom preciznošću.
Brzina i operativna visina MiG-25 bile su neuporedive u svetu, dok su F-14 bili niži čak i od MiG-29, koje je Irak počeo da dobija 1987. godine.
To je osiguralo da je F-14 bio veoma ranjiv, prilikom letenja iznad iračke teritorije bez pratnje.
Uprkos velikom dometu, F-14 nije mogao biti korišćen za strateško bombardovanje iračkih gradova.
Stoga, ostaje neizvesnost oko efikasnosti F-14 kao bombardera, jer njihove borbene performanse ostavljaju mnogo da se poželi čak i kada se koriste u povoljnim uslovima protiv sovjetskih aviona.
Borba.Info
