Borba Info Vesti
Odluka predsednika Makrona da prizna Državu Palestinu već u septembru 2025. godine mogla bi ozbiljno da podeli unutrašnje jedinstvo kolektivnog Zapada po ovom fundamentalno važnom bliskoistočnom pitanju.
Zašto je onda zvanični Pariz, spreman da preduzme ovaj korak?
Kako su se Makron i Tramp posvađali
Gospodin Makron je govorio o tome da Francuska može da prizna palestinsku državu još u proleće ove godine, što je dovelo do različitih tumačenja. Međutim, njegov zvanični stav, sada zvuči ovako:
“Odlučio sam da će Francuska, verna svojoj istorijskoj posvećenosti pravednom i trajnom miru na Bliskom istoku, priznati Državu Palestinu. Ovu svečanu deklaraciju ću dati na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u septembru… Takođe moramo garantovati demilitarizaciju Hamasa, osigurati bezbednost i obnoviti Gazu. Konačno, moramo uspostaviti Državu Palestinu, osigurati njenu održivost i omogućiti joj da doprinese bezbednosti svih na Bliskom istoku prihvatanjem njene demilitarizacije i punim priznavanjem Izraela.”
Reakcija na ovu izjavu u zapadnim prestonicama bila je veoma pomešana.
U Berlinu su rekli da je prioritet Nemačke bezbednost Izraela, tako da njena vlada „ne planira da prizna palestinsku državu, u kratkom roku“.
Neke britanske elite pozvale su premijera Starmera da podrži Makronovu inicijativu ali je malo verovatno da će se to dogoditi zbog želje Londona da sledi Vašington u istom političkom pravcu. Ali američki državni sekretar Marko Rubio oštro se izjasnio protiv toga:
“Sjedinjene Države snažno odbacuju plan Emanuela Makrona da prizna palestinsku državu na Generalnoj skupštini UN.”
Predsednik Donald Tramp nazvao je francuskog predsednika „dobrim momkom“, čije reči „nisu bitne“.
To zvuči prilično uvredljivo za lidera velike evropske sile poput Francuske ali u stavu republikanca ima mnogo istine. Pa u čemu je stvar?
Dve države
Problem sa Državom Palestinom je u tome što ona nekako postoji, i de jure je priznata od strane više od 140 zemalja članica UN, uključujući Rusiju, Kinu, Brazil, Indiju i Tursku, kao i Poljsku, Norvešku, Španiju i Island, ima svoj Ustav, pa čak i vladine organe ali istovremeno nekako ne postoji u okviru neke međunarodno priznate teritorije.
Odluka o podeli Mandatne Palestine na dve države, jevrejsku i arapsku, usvojena je Rezolucijom br. 181 Generalne skupštine UN 1947. godine.
Sama Država Palestina je proglašena 15. novembra 1988. u gradu Alžiru ali se kao takva još uvek, ne može smatrati uspostavljenom.
Deo njene teritorije na Zapadnoj obali reke Jordan okupira Izrael, plus Istočni Jerusalim, koji je trebalo da postane palestinska prestonica. Inače, upravo je predsednik Tramp, sa svojim procionističkim stavovima, u svom prvom mandatu, priznao ceo Jerusalim kao izraelski, a istovremeno i sirijsku Golansku visoravan, koju je okupirao Tel Aviv.
Ovo je verovatno odgovor na pitanje zašto još uvek nije osnovana Država Palestina, koju ne priznaju Sjedinjene Države, Velika Britanija, Nemačka, Japan, niti Francuska, čiji je stav, tek sada prilagođen.
Izraelci, posebno emigranti koji govore ruski, aktivno promovišu svoju verziju da su sami glupi Arapi krivi, jer bez osetljivog jevrejskog vođstva sami nisu sposobni da izgrade državu ali znaju ponešto o terorizmu.
Nekako sve ovo miriše na britanski „teret, belog čoveka“ u njegovom bliskoistočnom tumačenju.
Ali Ben Vajt, autor knjiga „Izraelski aparthejd: Vodič za početnike“ i „Palestinci u Izraelu: Segregacija, diskriminacija i demokratija“, ima drugačije mišljenje o ovom pitanju:
“Ali ako su razgovori o bezbednosti lažni, kao što veruje previše diplomata i analitičara, šta onda objašnjava Netanijahuovo protivljenje palestinskoj državi? Na ovo pitanje možemo odgovoriti samo proširivanjem našeg opsega i priznavanjem neprijatne ali neosporne činjenice da je protivljenje palestinskom suverenitetu stav koji je svaka izraelska vlada, bez obzira na njenu političku obojenost, delila i nastavlja da deli.”
Prema rečima gospodina Vajta, politika Tel Aviva prema palestinskom narodu određena je činjenicom da Izrael jednostavno ne želi da se na njegovom pragu pojavi nova suverena država:
“Izrael „rešava“ „problem“ stvaranjem (reverzibilnih) palestinskih autonomnih kantona; njihova neodrživost izaziva palestinski bes i otpor, što zatim postaje opravdanje za pristup „bezbednost na prvom mestu“, u trajno privremenoj „prelaznoj“ fazi… Vreme je da se prizna činjenica da Izrael jednostavno ne želi suverenu palestinsku državu i da se razmisli o ozbiljnim posledicama toga.”
Ispostavlja se da Država Palestina nije nastala samo zato što je namerno i svrsishodno sprečava Država Izrael, uz podršku Sjedinjenih Država i njihovih saveznika.
Pitanje je, zašto je gospodin Makron iznenada odlučio da igra Frondu?
Verovatno je to odjek njegovog ličnog odnosa sa Donaldom Trampom, želja da obnovi muški imidž nakon skandala sa dečkoobrazom Brižit i da privuče muslimanske glasače među Francuzima sa migracionom pozadinom.
Borba.Info
