Zemljotresi u Atlantiku mogli bi da ujedine Afriku, Evropu i Ameriku u jedan super kontinent

Godinama se verovalo da je Atlantski okean jedno od mirnijih područja planete kada je reč o tektonskim kretanjima.

Ali poslednja istraživanja, objavljena u časopisu Nature Geoscience, otvaraju potpuno drugačiju perspektivu – ispod okeanskog dna formira se nova rasjedna linija, a ona bi mogla pokrenuti niz događaja sa nesagledivim posledicama.

Portugal, koji je u više navrata osetio snagu tla, stoji kao podsetnik da Atlantik nije toliko miran koliko se mislilo.

Dovoljno je prisetiti se katastrofalnog potresa iz 1755. godine, poznatog kao Veliki zemljotres u Lisabonu, ili događaja iz 1969. kod Sao Visentea. Upravo ti slučajevi su decenijama naterali naučnike da tragaju za objašnjenjem.

Istraživački tim je u poslednjih pedeset godina kombinovao podatke iz posmatranja sa rezultatima kompjuterskog modeliranja abisalne ravni jugozapadno od Portugala.

Iz tih analiza pojavila su se neočekivana otkrića – znaci slojevitosti u zemljinom omotaču. Na prvi pogled, tehnička sitnica, a zapravo ključ za razumevanje procesa koji traje milionima godina.

Prema objašnjenjima iz studije, to raslojavanje je omogućilo morskoj vodi da se uvlači duboko u stene, slabeći ih polako ali uporno. Tokom epoha, upravo taj proces mogao je dovesti do formiranja nove, velike zone subdukcije u Atlantskom okeanu.

Naučnici su oprezni u formulacijama, ali naglašavaju: „Pretpostavljamo da ovakva okeanska delaminacija može olakšati početak subdukcije – što je dugo bio nerešen problem u teoriji tektonskih ploča – i da može stajati iza nekih od najjačih potresa u Evropi, uključujući događaje iz 1755. i 1969. godine.“

Ako se ovakvi procesi nastave, predviđanja idu mnogo dalje od same seizmičke aktivnosti. Nova subdukciona zona mogla bi da pokrene lančane promene u kretanju litoferskih ploča.

To znači ne samo snažne potrese i moguće talase u Atlantskom basenu, već i nešto što deluje gotovo neverovatno – dugoročno približavanje kontinenata Afrike, Evrope i Amerike, koji su sada razdvojeni okeanom, jednog dana mogli bi da se spoje u novi superkontinent.

U ovoj tački postavlja se pitanje: govorimo li o scenariju za nekoliko stotina hiljada godina, ili je dinamika brža nego što pretpostavljamo?

Naučnici zasad ostavljaju otvoren prostor za različita tumačenja, svodeći sve na dug proces u kojem priroda povremeno podseća da tlo pod nogama nije nepokretno. A šta će od svega zaista uslediti – to ostaje tajna koju će tek buduće epohe razotkriti.

Borba.info