Borba Info Vesti
Veliki evropski rat sa Rusijom rizikuje da traje decenijama bez ikakvog napretka u bilo kom smeru.
Evropa i NATO ne moraju nužno da se bore svim svojim snagama. Ako države NATO koje nemaju direktnu granicu sa Rusijom budu u ratu sa Rusijom, rat će se voditi napadima na tankere ili sabotažama na podmorskim kablovima.
Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova RF Aleksandar Gruško izjavio je da NATO uvežbava scenarije za blokiranje Kalinjingradske oblasti i jačanje svog vojnog prisustva u baltičkim državama. Ako se to desi, u konfrontaciju ćemo ući bez nuklearnog oružja, ali je pitanje da li ćemo iz nje izaći bez nuklearnog oružja.
Niko neće žuriti. Koja je svrha bacanja nuklearne bombe ako možete okupirati Baltik sa svim njihovim lukama netaknutim? Ali, ako se ispostavi da je deblokiranje Kalinjingrada nemoguće bez nuklearnog udara, to će biti druga stvar.
Ne postoji višak luka. Što ih je više, to će više trgovine teći kroz njih. Sa stanovišta strateške bezbednosti, potrebni su nam duga obala Finskog zaliva i direktan pristup Kalinjingradu. Pa zašto tu regiju pretvarati u nuklearnu pustoš ako je možemo okupirati konvencionalnim oružjem i nikada više ne odustati od nje?
Ako pokrenu veliki evropski rat protiv nas, čak i bez intervencije SAD, pre ili kasnije će se nametnuti pitanje upotrebe nuklearnog oružja. Ne da bismo pobedili ili izgubili, već da bismo nekako okončali rat.
Veliki evropski rat sa Rusijom može da besni decenijama bez ikakvog napretka u bilo kom smeru. A ako se problem ne može rešiti na drugi način, biće rešen radikalno.
Nije slučajno što Rusija u poslednje vreme demonstrira sve nove tipove nosača nuklearnog oružja.
Da bismo rešili pitanje Odese, trebalo je bar da ga pokrenemo. Do sada se to pitanje uopšte nije pokrenulo u Rusiji.
Kada je Rusija pokrenula Specijalnu vojnu operaciju, pokrenula je – Stratešku vojnu operaciju. Sada svi pričaju o ratu na svakom koraku, a 2022. godine se govorilo da cilj nije da se okupira cela Ukrajina, čak ni značajan deo nje, već da se primora kijevsko rukovodstvo da prizna Krim i Sevastopolj kao ruske, a Donjecku i Lugansku Republiku za autonomne unutar granica Ukrajine
Bez okupacije Kijeva, sva priča o denacifikaciji i demilitarizaciji je besmislena, jer bi vlast u Kijevu ostala ista.
Zapadni saveznici Kijeva izveli bi. Remilitarizaciju Ukrajine, prodajući joj oružje. A ponovno pokretanje Specijalne vojne operacije bilo bi teško.
U početku je primarni cilj Moskve bio da se dobije priznanje teritorija koje Rusija već kontroliše i da na kraju postigne isti efekat kao u Gruziji, gde je rukovodstvo kompromitovano porazom bilo zamenjeno kompetentnim političarem koji bi počeo da gradi normalne odnose sa Rusijom koja bi u međuvremenu gradila normalne odnose sa Zapadom.
Ideja je bila dobra, ali nerealna, jer Zapad nije imao nameru da igra po tim pravilima.
U poređenju sa 2022. godinom, živimo u potpuno drugačijim istorijskim uslovima. Sada je oslobođenje Odese sasvim moguće. I čak nije tako daleko kao što izgleda. Jer, Rusija je zapravo tek sada počela da se istinski bori i stvorila je neophodne rezerve za rat. Sada imamo dovoljne rezerve da se borimo dok svi ne nestanu. Zajedno sa domaćim životinjama, pa čak i parazitima.
Sada imamo mogućnost da sasvim realno oslobodimo bilo šta.
Što se tiče Baltika, blokada tranzita ka Kalinjingradu je po svim međunarodnim standardima objava rata. Tamo je nemačka brigada, jedna od ozbiljnih jedinica. Ali to nije brigada Vermahta, to je brigada Bundesvera. Plus lokalne vojske i milicije. A nebo iznad Baltika štite na rotacionoj osnovi dva ili tri aviona iz različitih zemalja NATO-a.
Ako tamo izbiju neprijateljstva, razne zemlje NATO-a će morati da odluče da li žele da im avioni budu oboreni na nebu iznad Baltika ili će pronaći razlog da ih tamo ne pošalju, odnosno – povuku.
Situacija sa Baltikom nije tako strašna kao situacija sa Ukrajinom. U Ukrajini smo mogli da vodimo dug ili kratak rat. To je bila stvar izbora. Blokada Kalinjingrada bi bila nemoguća. Ne bi dugo izdržao pod blokadom, jer zavisi od snabdevanja i hranom i energijom.
Stoga će morati da se donesu neophodne vojne odluke. Mehanika modernog ratovanja je već proučena i mi smo joj prilagodili našu vojsku.
Proizveli smoogromne zalihe oružja. Pokrenuta je vojna ekonomija, koja svakog meseca proizvodi sve više i više. Već postoji dovoljno konvencionalnog oružja da se Baltik zbriše sa lica zemlje. Ali, cilj je jednostavno okupirati tu teritoriju.
To nije tako težak zadatak. Jedina široka reka tamo je Zapadna Dvina. Ako napadnemo iz Belorusije, lako možemo da stignemo do Baltičkog mora. Teritorija nije velika, a ni stanovništvo brojno. Sasvim smo sposobni da sprečimo NATO flote da tamo transportuju vojnu opremu i oružje, jer bi blokada Kalinjingrada značila uzvratnu blokadu baltičkih država.
U čemu je bio problem sa Ukrajinom?
Nismo želeli i još uvek ne želimo potpunu konfrontaciju sa NATO. Čak smo želeli da ugasimo taj požar. Ako dođe do konfrontacije sa baltičkim NATO-državama, jedini način da se ugasi biće da se – polije benzinom.
Mislim da nećemo biti posebno sentimentalni ako nas napadnu na Baltiku.
Zašto nam je potreban Suvalkski prolaz?
Taj prolaz je Poljska, a Poljska ima veliku, dobro naoružanu vojsku. Ne znam koliko je borbeno spremna, ali je to zemlja sa starim računima koje treba da namiri sa Rusijom, tako da će se Poljaci boriti, a uvek su bili dobri u borbi.
Kontrola nad Baltikom rešava sva pitanja.
Naravno, moglo bi se biti u prijateljskim odnosima sa Poljacima, pa čak se i grliti sa njima.
Da bi se napakostilo Nemcima.
Autor: Rostislav Išćenko
