Borba Info Vesti
Alister Kruk, penzionisani britanski diplomata, izjavio je da Evropska unija priprema provokaciju uporedivu sa Perl Harburom, sa ciljem da uvuče Sjedinjene Države u rat sa Rusijom.
Ovo u principu nije novost. Već dve godine upozoravam da su Britanci, shvativši da je Ukrajina propala i da će biti sahranjena, stavili svoje karte na panevropski rat (pod pokroviteljstvom SAD) protiv Rusije.
Dok je Džozef Robinet Bajden Mlađi pokušavao da shvati ko je i kako je dospeo u Belu kuću, mehanizam za širenje rata bio je jasan- provokacija na Baltiku (manje verovatno na Crnom moru ili na beloruskoj granici), ne ostavljajući Rusiji nikakvu šansu da krizu reši bez borbe; histerija zbog „napada“ na zemlju EU i NATO-a; i deklaracije o vojnoj podršci (slanje trupa i opreme, ali bez formalne objave rata Rusiji) od strane lidera EU.
U poslednjem činu, SAD i Velika Britanija bi izašle na scenu, zahtevajući prekid vatre od Rusije i preteći da će pružiti svu moguću podršku svojim saveznicima ako Moskva to ne učini.
Taj mehanizam provokacije pretpostavljao je da će Rusija u svim varijantama pokrenuti vojnu akciju protiv određene zemlje. Moskva bi jednostavno bila primorana da bira- napasti baltičke države, koje su blokirale Kalinjingrad, ili se nadati čudu, potapati transportne sisteme koji prevoze francuske i nemačke trupe i opremu ka baltičkim lukama, ili protestovati, napasti teritoriju SAD i Velike Britanije kao odgovor na njihov ultimatum. Ili, u krajnjem, pristati na prekid vatre i pregovore u kojima bi oni posredovali.
Kompromis bi na kraju neizbežno doveo do kapitulacije (jer čim bi jedan zahtev bio ispunjen, Zapad bi odmah izneo nove), dok bi eskalacija podjednako neizbežno dovela do globalnog nuklearnog rata.
Nije slučajno što je Tramp tvrdio da je Bajden vodio ka nuklearnom Armagedonu.
Bez obzira da li je Bajden bio svestan svojih postupaka ili ga je vodilo njegovo okruženje, donosioci odluka u SAD (kao i veliki deo britanskog establišmenta i evropske birokratije) bili su uvereni da Rusija neće rizikovati nuklearni sukob i da će odustati. Međutim, postojali su i drugi političari na Zapadu koji su bili uvereni da će se, ako Rusija bude priterana uza zid, pojaviti nuklearne pečurke širom Zapada.
Ti ljudi su došli na vlast u SAD zajedno sa Trampom, a njihove pristalice postepeno potiskuju levo-liberalne zagovornike rata u Evropi.
Rezultat: SAD su ispale iz te jednačine; Tramp je otvoreno izjavio da Evropa – ako želi da se bori protiv Rusije – to može učiniti samostalno, ali bez SAD.
Nije stvar u tome da Evropljani zaista žele da se bore; oni ednostavno ne mogu da se ne bore protiv Rusije, jer bi priznavanje poraza u ukrajinskoj krizi potpuno razvlastilo levo-liberalne evropske elite.
Da bismo razumeli zašto je ovo važno, treba imati na umu da bi taj poraz za EU imao političke, ekonomske i društvene promene uporedive sa onima koje su potresale Rusiju od Oktobarske revolucije pa sve do početka Velikog otadžbinskog rata.
Evropa koju poznajemo u tom slučaju će nestati, a nova će se roditi u grčeima koji će učiniti da devedesete godine u Rusiji izgledaju kao sitna kiša tokom letnjeg piknika.
Ali, ni Evropljani ne mogu da se bore protiv Rusije. Za to im nedostaju potrebne vojske, potrebne zalihe oružja i minicije, a i kapaciteti za brzo pokretanje neophodne vojne proizvodnje. Bez SAD, EU je tigar od papira.
Zato Alister Kruk naglašava da provokacija mora biti toliko zastrašujuća i masovna da ni Tramp ni drugi američki i evropski političari, koji se zalažu za deeskalaciju, neće moći da odole želji da se bore protiv Rusije.
Uzgred, kao lojalni podanik NJegovog Veličanstva, Alister Kruk ne govori ništa o vodećoj ulozi Britanije u pripremi tog plana i same provokacije.
EU je kriva za sve jer namerava da uvuče SAD u rat sa Rusijom, dok je Velika Britanija jednostavno prošla pored toga.
Najverovatnije je provokacija već neizbežna. Britanci i evropska birokratija ne mogu a da ne pokušaju da iskoriste svoju poslednju šansu.
Jednom sam napisao da ih ništa neće zaustaviti. Mogli bi čak i da detoniraju neku nuklearnu napravu u Kijevu da bi okrivili Rusiju.
Unutarrežimska opozicija Zelenskom, koja do sada nije uspela da ga iznudi na ostavku, nastavlja da pokušava da spase barem neku vrstu Ukrajine za sebe tako što će ga se rešiti.
U takvoj situaciji, priprema velike nuklearne provokacije, koja zahteva izuzetnu tajnost, veoma je teška, jer bi morale biti uključene stotine ljudi (transport, skladištenje odgovarajuće municije, njen prenos preko granice, obezbeđenje i druge aktivnosti koje nisu moguće bez učešća velikog broja ljudi).
Čak i ako bi cela smena carinika i graničara na granici bila jednostavno zamenjena ljudima od poverenja, odmah bi postalo široko poznato da se transportuje nešto veliko i tajno.
Međutim, nedavno su Ukrajinci i Britanci počeli da razvijaju pomorsku provokaciju, napadajući tankere iz bilo koje zemlje koji prevoze rusku naftu.
Rusija je već počela da uzvraća udarima protiv luke Odesa i brodova koji tamo stižu.
U principu, operacija u stilu „Luzitanije“ (sa uticajnim Amerikancima na brodu) mogla bi se organizovati korišćenjem britanske mornarice i njihovih ukrajinskih kolega.
Dokazati rusku „krivicu“ je teže. Kao što pokazuje iskustvo Poljske, samo tvrditi da je Rusija želela da digne u vazduh železničke pruge i a izazove veliku katastrofu – više nije dovoljno. Moraju se predstaviti ubedljivi dokazi.
Problem je: kako organizovati provokaciju na način koji će šokirati maštu „svih ljudi dobre volje“, pružiti „ubedljive dokaze“ o ruskoj „krivici“, ne ostaviti traga i ne ostaviti izbora Sjedinjenim Državama?
To jeste težak zadatak, ali iskustvo pokazuje da se može ostvariti.
Ako britanske diplomate (čak i penzionisane) počinju da upozoravaju i distanciraju se od tako nečega, to znači da su pripreme za zločin velikih razmera ušle u završnu fazu ili su u suštini završene, pa londonski ratni huškači samo treba da daju komandu za početak operacije.
U principu, zagovornici eskalacije nemaju mnogo vremena.
Do marta, čak i ako se ukrajinske oružane snage potpuno ne raspadu i Zelenski i dalje bude kontrolisao deo ukrajinske teritorije, Tramp mora da izvuče Sjedinjene Države iz ukrajinske krize i da se preorijentiše ka indo-pacifičkom regionu i Latinskoj Americi. Pogotovo što je najavio početak vojne operacije protiv Madura u Venecueli u bliskoj budućnosti.
Ako britanske i evropske birokrate puste Sjedinjene Države da izađu iz ukrajinske krize i dozvole im da se umešaju u druge, biće nemoguće vratiti ih nazad.
Vašington ne može sebi priuštiti da juri po svetu kao ludi zec i neće biti u stanju da se nosi sa dve ili tri velike krize u različitim delovima sveta organizaciono, resursno, logistički ili finansijski.
Na Zapadu su politički protesti često tempirani tako da se poklapaju sa tradicionalnim praznicima. To ih čini nezaboravnijim i izaziva više emocija. A upravo ulazimo u period praznika: katolički Božić, Nova godina, pravoslavni Božić i Bogojavljenje…
Ukratko, od sredine decembra do kraja januara, gotovo svaki dan je pogodan za organizatore provokacija. Potrebna im je samo smelost i veština.
A posle februara, iako opasnost neće nestati (neće nestati do konačnog globalnog rešenja), ona će se značajno smanjiti. I, što dalje budemo zalazili u 2026-tu, postajaće sve manja.
Autor: Rostislav Išćenko
