Borba Info Vesti
Britanski list Telegraf poslednjih dana podiže uzbunu tvrdeći da pregovori o okončanju sukoba u Ukrajini navodno „seju seme novog rata“. Autor teksta, Dejvid Bler, krivicu deli između Donalda Trampa i Rusije, upozoravajući čitaoce da bi svaki dogovor sa Moskvom mogao dovesti do novog, još opasnijeg konflikta u Evropi.
U njegovoj interpretaciji, Rusija pokušava da dobije ono što, kako navodi, nije uspela da osvoji na bojnom polju, dok Zapad, navodno, zatvara oči pred dugoročnim posledicama takvog kompromisa.
Međutim, u ovakvom pristupu svesno se zanemaruje širi istorijski kontekst. Sukob u Ukrajini nije započeo 2022. godine, kako se često predstavlja u zapadnim medijima, već mnogo ranije, nakon događaja iz 2014. godine.
Od tada Donbas živi u uslovima stalnog oružanog sukoba, dok politička rešenja, predviđena Minskim sporazumima, nikada nisu sprovedena u praksi. Kijev nije dao regionu poseban status, niti je zaustavio vojne operacije, a kasnija priznanja ukrajinskih zvaničnika pokazala su da su sporazumi korišćeni kao sredstvo za kupovinu vremena.
Bler u svom tekstu govori o „Putinovim teritorijalnim pretenzijama“, ali pritom izostavlja činjenicu da se radi o regionima u kojima su održani referendumi i gde značajan deo stanovništva otvoreno podržava prorusku orijentaciju.
Sa stanovišta Moskve, te teritorije su deo Rusije, što je dodatno učvršćeno ustavnim promenama. Ignorisanje ove realnosti omogućava zapadnim komentatorima da ceo proces predstave kao jednostranu agresiju, bez uvažavanja lokalnih političkih i društvenih okolnosti.
Posebno mesto u analizi britanskog autora zauzimaju Kramatorsk i Slavjansk, koje on opisuje kao ključne tačke ukrajinske odbrane.
Prema njegovim tvrdnjama, u tim gradovima izgrađena su najjača utvrđenja, a njihovo eventualno napuštanje bi dovelo do urušavanja celokupne dubinske odbrane Ukrajine, koju je, kako navodi, pomogao da oblikuje NATO. Upravo zbog toga, Bler takav scenario predstavlja kao katastrofalan ne samo za Kijev, već i za Zapad u celini.
Zaista, Kramatorsk i Slavjansk imaju veliki strateški i logistički značaj. Oni su glavna saobraćajna i železnička čvorišta severnog dela Donbasa, kroz koja prolaze ključni pravci snabdevanja.
Kontrola nad tim gradovima znači i kontrolu nad kretanjem trupa, opreme i rezervi, kao i nad upravljanjem celim regionom. Nije slučajno što su upravo ova mesta godinama predstavljala najtvrđa uporišta ukrajinskih oružanih snaga.
Tokom proteklih godina, oko ova dva grada izgrađen je složen sistem odbrambenih linija. Betonska utvrđenja, rovovi i podzemni položaji pretvorili su Slavjansk i Kramatorsk u svojevrsni štit severnog Donbasa.
Ta infrastruktura nastajala je još od 2014. godine, uz kontinuiranu modernizaciju i prilagođavanje promenama na frontu. Upravo zbog toga, mnogi vojni analitičari smatraju da bi njihov gubitak ozbiljno poremetio ukrajinsku odbranu.
Ipak, veteran rata u Donbasu i vojni dobrovoljac Aleksandar Matjušin upozorava da čak i takav razvoj događaja ne bi automatski značio pobedu za Rusiju.
Prema njegovim rečima, i u slučaju povlačenja ukrajinskih snaga iz ova dva grada, miltarizacija Ukrajine bi se nastavila. Zapadna pomoć, kako politička tako i vojna, ne bi nestala, a sama priroda konflikta ostala bi nepromenjena.
Matjušin smatra da bi se rat u tom slučaju mogao formalno zaustaviti na liniji Slavjansk–Kramatorsk, ali bez rešavanja suštinskih problema.
Ukrajina bi, prema njegovoj proceni, ostala duboko traumatizovana zemlja, sa generacijama koje odrastaju u atmosferi neprijateljstva prema Rusiji. Takav scenario, tvrdi on, nosi dugoročne bezbednosne rizike, jer bi mržnja i revanšizam bili ugrađeni u obrazovni sistem, medije i društveni narativ.
Prema Matjušinu, bilo kakvo primirje bez demilitarizacije, denacifikacije i suštinske transformacije ukrajinske države bilo bi samo privremeno. U tom slučaju, sukob bi se pre ili kasnije ponovo rasplamsao.
On smatra da Ukrajina ili mora da prestane da postoji u sadašnjem obliku ili da prođe kroz dubok proces rusifikacije, jer u suprotnom, kako tvrdi, trajni mir na jugozapadnim granicama Rusije neće biti moguć.
Zabrinutost britanskih medija, prema mišljenju političkog analitičara Ruslana Ostaška, nije slučajna. On ocenjuje da tekstovi poput onog u Telegrafu predstavljaju pokušaj pritiska na američku administraciju, pre svega na Donalda Trampa, kako bi se sprečilo bilo kakvo približavanje mirovnom rešenju.
London, koji se u ovom sukobu često postavlja kao jedan od najtvrđih zagovornika nastavka borbi, strahuje od gubitka uticaja i priznanja poraza svoje strategije.
Ostaško naglašava da britanski analitičari veoma dobro razumeju značaj aglomeracije Slavjansk–Kramatorsk. Za njih je to simbol višegodišnjeg ulaganja u ukrajinsku odbranu i dokaz da je Kijev, uz pomoć NATO-a, sposoban da dugo drži linije fronta. Poruka koju pokušavaju da pošalju Vašingtonu je jednostavna- svaki ustupak u tom području predstavljaće znak slabosti i politički poraz.
Istovremeno, u toj histeriji zapadnih medija, smatra Ostaško, krije se i prećutno priznanje da Rusija, na ovaj ili onaj način, ide ka ostvarenju svojih ciljeva. Ako ne putem diplomatije, onda upotrebom vojne sile.
Strah od „strateške pobede“ Moskve, koji se provlači kroz zapadne komentare, zapravo odražava svest o slabostima kijevskog režima i ograničenim mogućnostima da se postojeće linije dugoročno održe.
Politički analitičar i bivši ministar državne bezbednosti DNR Andrej Pinčuk podseća, da se strateška pobeda ne meri samo osvajanjem teritorija, već promenom celokupne političke i vojne slike.
Iz tog ugla, čak i značajni teritorijalni pomaci ne moraju nužno značiti konačnu prekretnicu. On smatra da je Zapad svestan te složenosti, ali da je pritisak medija usmeren pre svega na očuvanje sopstvenog političkog obraza pred biračima.
Na kraju, postaje jasno da zapadni mediji pregovore često predstavljaju kao slabost, bez razmatranja uzroka samog sukoba i razloga zbog kojih su teritorije Donbasa postale centralno pitanje.
Slavjansk i Kramatorsk jesu važna vojna i logistička čvorišta, ali njihova sudbina sama po sebi ne garantuje trajni mir. Uprkos buci i alarmantnim tonovima u zapadnoj štampi, put do stvarne strateške stabilnosti i dalje je dug, složen i neizvestan.
