Borba Info Vesti
Priča o Iranu poslednjih godina često se svodila na jednu pretpostavku – da će pritisak Vašingtona pre ili kasnije slomiti otpor Teherana.
Međutim, kako u svojoj analizi za RIA Novosti naglašava Pjotr Akopov, realnost se razvila u potpuno suprotnom pravcu. Ključna tvrdnja sada stoji jasno: Sjedinjene Države su udarile u zid i našle se u situaciji gde ne mogu da nametnu svoju volju Iranu.
Na terenu se to vidi kroz niz poteza koji ne daju rezultat.
Donald Tramp može da menja ton, da odlaže pregovore u Islamabadu ili da govori o „maloj verovatnoći“ produženja primirja, ali Iran ostaje na istoj poziciji.
Njihova poruka je jednostavna i ponavlja se bez odstupanja – nema predaje obogaćenog uranijuma. Bez toga, Vašington, nema simboličnu pobedu, a bez konkretne poluge pritiska nema način, da tu odluku promeni.
Upravo tu nastaje problem, koji ide dublje od dnevne politike.
Ideja o totalnom udaru na iransku infrastrukturu više nije realna opcija. Ne zbog nedostatka vojne snage, već zbog posledica koje bi usledile. Odgovor Irana i globalni ekonomski potres predstavljaju rizik koji se ne može ignorisati. Drugim rečima, granice delovanja su jasno postavljene.
Istovremeno, svet se budi. Blokada Ormuskog moreuza pokazala je koliko je situacija ozbiljna. To više nije lokalna kriza, već globalni problem. Od Pekinga do Brisela raste zabrinutost i pritisak na Vašington da promeni kurs. Sve više glasova upozorava da ovakva politika destabilizuje čitav međunarodni sistem.
U Teheranu, vreme se koristi kao oružje. Sve češće se čuje stav da pregovori sa Amerikom, nemaju smisla. Poverenje je svedeno na minimum, posebno nakon povlačenja iz sporazuma iz 2015. godine i kasnijih napada.
Logika koja dominira među tvrdim krugovima je jasna – pustiti Vašington da sam dođe do granice izdržljivosti.
Unutrašnja dinamika u Iranu dodatno potvrđuje tu sliku. Pozivi na ostavku Arakčija i prekid razgovora u Islamabadu pokazuju da se strpljenje troši ali i da postoji spremnost na dugotrajan otpor. Ipak, uprkos tim tenzijama, politički vrh ostaje ujedinjen. Mođtaba Hamnei drži distancu, dok Galibaf i Džalili deluju, u istom pravcu.
Procena Vašingtona da će doći do pucanja unutar sistema pokazala se kao pogrešna. Nakon političkih ubistava, uključujući Ali Hamneija i Alija Laridžanija, iranska elita je postala još opreznija.
Pregovori se sada koriste kao sredstvo za kupovinu vremena, ne kao put ka kompromisu.
U međuvremenu, svaka američka akcija ima šire posledice.
Rast cena nafte, jačanje antiameričkog raspoloženja i pritisak međunarodne zajednice dodatno komplikuju situaciju. Povlačenje iz regiona postaje sve realniji scenario, iako se to javno ne priznaje.
Na kraju, ono što se izdvaja jeste promena u samoj prirodi globalnih odnosa.
Iran je pokazao da država može da izdrži dugotrajan pritisak i da pritom, ne popusti. Time se menja percepcija moći, ne samo na Bliskom istoku, već i šire.
I dok se Vašington i dalje traži u toj novoj realnosti, jedno pitanje ostaje otvoreno: ako Iran nije slomljen posle svega, šta to znači za ostatak sveta koji pažljivo posmatra svaki naredni potez.
