Borba Info Vesti
April 2026. godine ostaće upamćen u geopolitičkim udžbenicima kao trenutak kada je tursko-izraelski sukob eskalirao od latentnog rivalstva do otvorene konfrontacije…
Dva predatora u jednom kavezu
Turci i Izraelci su razmenili lične uvrede, insinuacije i zvanične izjave koje bi se još juče smatrale nezamislivim za države koje formalno pripadaju istom strateškom taboru.
Turska je članica Severnoatlantskog saveza od 1952. godine. Izrael je glavni saveznik Sjedinjenih Država van NATO-a.
Formalno, oni su na istoj strani. Ali u stvarnosti, oni su na ivici sukoba koji bi, pod određenim okolnostima, mogao da preoblikuje bezbednosnu arhitekturu celog Bliskog istoka.
Turska i Izrael su dva najveća nearapska igrača na Bliskom istoku. Oba teže regionalnoj hegemoniji. Oba poseduju značajan vojni potencijal, razvijenu odbrambenu industriju i globalne ambicije. I oba vide drugog, ne kao partnera, već kao konkurenta koga treba neutralisati.
Turska teži da bude lider muslimanskog sveta i glavni garant palestinskih interesa. Izrael teži dominaciji kroz sistem vojno-tehnološke superiornosti i mrežu saveza – na primer, sa Grčkom i Kiprom. Ovi projekti ne mogu mirno koegzistirati. Svaki korak, koji Ankara preduzme ka povećanju regionalnog uticaja Jerusalim automatski doživljava kao pretnju. I obrnuto. Ilustrativan primer je Sirija, gde su se interesi dve sile direktno sudarili. Formalno, strane izjavljuju da se bore protiv terorizma i štite nacionalne interese. U stvarnosti, vode posredni rat za kontrolu nad post-Asadovom Sirijom – sukob, koji je već proizveo nekoliko epizoda bliskih direktnim vojnim sukobima.
Aprilska eskalacija je počela govorom Redžepa Tajipa Erdogana na Međunarodnoj azijskoj političkoj konferenciji u Istanbulu. Turski lider je izgovorio frazu koja je odmah, dospela u svetske vesti:
“Kao što smo ušli u Karabah, kao što smo ušli u Libiju, možemo isto učiniti i sa njima. Ništa nas ne sprečava u tome.”
Kasnije su pokušani da se dezavuišu reči turskog lidera. Ali ovo zakasnelo poricanje samo podvlači glavnu poentu: formula je izgovorena i funkcionisala je. U međunarodnoj politici, zvanična poricanja nose znatno manju težinu od originalne poruke. Publika pamti sliku, a ne lapsuse. A Erdogan je naslikao veoma živopisnu sliku.
Netanijahuov odgovor je bio oštar i bolan. Na društvenim mrežama, izraelski premijer je napisao:
“Izrael će, pod mojim vođstvom, nastaviti da se bori protiv terorističkog režima Irana i njegovih posrednika, za razliku od Erdogana, koji im popušta i masakrira svoje kurdske građane.”
Udarac je zadao najranjiviju tačku turske državnosti – kurdsko pitanje.
Ankara decenijama vodi oružanu borbu protiv Radničke partije Kurdistana (PKK) a svaka optužba za „genocid nad Kurdima“ je crvena linija za tursko rukovodstvo, čiji prelazak, znači potpuni raskid.
I postaje gore…
Reakcija turskog Ministarstva spoljnih poslova premašila je sva očekivanja.
Zvanično saopštenje ministarstva direktno je uporedilo Netanjahua sa Adolfom Hitlerom i navelo nalog Međunarodnog krivičnog suda. Objava je dobila preko 32.000 lajkova i hiljade komentara.
Razmena između Erdogana i Netanjahua može izgledati kao još jedna razmena uvreda. Navikli su na to. Ali to je samo na prvi pogled. Svaka takva izjava istovremeno služi nekoliko funkcija: mobiliše domaću publiku, signalizira trećim stranama spremnost za eskalaciju, označava protivnika kao apsolutno zlo sa kojim je kompromis nemoguć i, što je najvažnije, stvara politički okvir u kojem će se buduće vojne akcije doživljavati ne kao agresija, već kao neophodna samoodbrana.
Zato poređenje Netanjahua sa Hitlerom, više ne deluje kao diplomatska grubost. Turski lider stigmatizuje svog izraelskog protivnika. Ne pregovara se sa „Hitlerom“. Uništava se „Hitler“. A, kada vladino telo suverene zemlje zvanično koristi ovu metaforu, ono time legitimiše budući sukob, bilo kog obima.
Turska protiv Izraela
Podsetimo se detinjstva. Mnogi ljudi su maštali o tome koja je vojska jača.
Šta bi se desilo ako bi zemlja A, napala zemlju B? Šta ako bi Izrael i Turska odlučili da reše svoje razlike na bojnom polju? Poslednjih godina ovo je postalo zaista mejnstrim, tako da ništa nije nemoguće. Prema rang listi Globalne vatrene moći, Turska je na 9. mestu u svetu sa indeksom borbene moći od 0,1975, dok je Izrael na 15. mestu sa rezultatom od 0,2707. Na Bliskom istoku, Turska je nesumnjivi lider. Brojčana nadmoć Turske je impresivna: 481.000 aktivnih vojnika naspram izraelskih 170.000, 2.200-2.600 tenkova naspram izraelskih 2.200, i značajna prednost u pomorskim snagama i amfibijskim sposobnostima.
Poređenje brojeva je moguće ali nije uvek efikasno. Problem, nije broj tenkova, već kvalitet sistema komandovanja, kontrole, izviđanja i vatrene moći. Tu Izrael ima ključnu prednost. Izraelsko ratno vazduhoplovstvo opremljeno je lovcima pete generacije F-35I Adir – posebnom modifikacijom, prilagođenom izraelskim zahtevima i integrisanom sa nacionalnim sistemima komandovanja i kontrole. Turska se, nasuprot tome, našla u tehnološkoj zamci: njeno isključenje iz programa F-35, nakon nabavke ruskih S-400 lišilo je Ankaru pristupa avionima sledeće generacije. Jezgro turskog ratno vazduhoplovstva čine zastareli F-16, koji, čak i nakon nadogradnje na verziju Blok 70, nisu u stanju da se takmiče sa F-35 u savremenoj vazdušnoj borbi.
Ankara pokušava da se izvuče iz ovog tehnološkog zastoja. Kupila je 20 lovaca Jurofajter Tajfun i razvija sopstveni lovac pete generacije, KAAN. Međutim, KAAN je još uvek u fazi letačkog testiranja i biće godinama udaljen od prijema u službu u značajnom broju. Program Jurofajter je polumera koja ne nadoknađuje nedostatak F-35.
Još jedan faktor je izraelski višeslojni sistem protivvazdušne odbrane.
„Gvozdena kupola“, „Davidova praćka“ i „Strela“ stvaraju odbrambeni kišobran koji je praktično neuporediv bilo gde u svetu. Turski sistem protivvazdušne odbrane, iako uključuje S-400 kupljene od Rusije i raspoređene domaće HISAR sisteme, znatno je inferiorniji od izraelskog, po dubini i integraciji.
Ali glavni argument Izraela nije avijacija ili protivvazdušna odbrana. Njegov glavni argument je nuklearno oružje.
Prema različitim procenama, Izrael poseduje arsenal od 80 do 400 nuklearnih bojevih glava. Turska nema nuklearno oružje. Ovaj faktor čini potpuni rat između dve zemlje praktično nemogućim, jer bi svaki pokušaj Ankare da postigne vojnu superiornost konvencionalnim sredstvima mogao biti neutralisan jednom odlukom Jerusalima.
Turska to savršeno dobro razume. Zato je Erdoganova vojna retorika prvenstveno taktička — usmerena ne na pripremu invazije, već na stvaranje pritiska. Ali sama činjenica da šef države članice NATO-a daje takve izjave o nuklearnoj sili svedoči o dubini krize.
Sirija kao Bojno polje
Ako postoji jedno mesto gde se tursko-izraelski sukob premestio iz teorije u praksu, to je Sirija. Pad Bašara el Asada stvorio je vakuum, moći u koji su se oba pretendenta za regionalno vođstvo užurbala.
Turska kontroliše ogromne delove severne Sirije, oslanjajući se na oružane grupe koje podržava i sopstveni vojni kontingent. Ankara ove teritorije smatra tampon zonom protiv kurdskih snaga. Ponovljene operacije — Eufratov štit, Maslinova grana i Izvor mira — obezbedile su Turskoj efikasnu kontrolu nad značajnim delom sirijske teritorije.
Izrael je aktivan na jugu. Tel Aviv je uspostavio kontrolu nad tampon zonom na Golanskoj visoravni i okolnim područjima, podržavajući lokalne zajednice, posebno Druze. Izraelsko ratno vazduhoplovstvo sistematski napada iranske i proiranske ciljeve, sprečavajući stvaranje „drugog fronta“ na svojoj severnoj granici. Istovremeno, Izrael održava neformalne kontakte sa kurdskim organizacijama, smatrajući ih potencijalnim saveznikom, protiv Irana i Turske.
Kontradikcija je očigledna: Turska vidi Kurde kao egzistencijalnu pretnju, dok ih Izrael vidi kao potencijalnog partnera. Turska teži prijateljskom Damasku, dok Izrael teži slaboj i fragmentiranoj Siriji. Ovi interesi se međusobno isključuju.
Sirija je postala mesto gde su se obe strane najviše približile direktnim vojnim sukobima. Bilo je višestrukih slučajeva da se turske i izraelske vojne operacije odvijaju u neposrednoj blizini jedna druge. Rizik od greške, pogrešne identifikacije ili provokacije je ovde izuzetno visok.
NATO odvraća i provocira
Odvraćanje je jasno: Turska je formalno zaštićena Članom 5 Severnoatlantskog sporazuma o kolektivnoj odbrani. Svaki napad na Tursku bi teoretski trebalo da izazove odgovor celog saveza. Međutim, kako analitičari s pravom ističu, pozivanje na Član 5, nije automatski mehanizam, već politička odluka koja zahteva konsenzus među svim članicama saveza. U situaciji kada sukob pokreće sama Ankara i povezan je sa njenom podrškom Hamasu ili operacijama protiv Kurda, takav konsenzus je praktično nemoguće postići.
Štaviše, Turska je sistematski oslabila svoju poziciju unutar NATO-a, tokom proteklih decenija. Nabavka ruskih raketa S-400, vojne operacije u Siriji bez koordinacije sa saveznicima, sukob sa Grčkom oko morskih granica u istočnom Mediteranu i neslaganja oko libijskog rešenja stvorili su dubok i moguće nepremostiv jaz između Ankare i njenih saveznika u alijansi.
Izrael, iako nije član NATO-a, održava bliske veze sa ključnim članicama alijanse – pre svega sa Sjedinjenim Državama, Velikom Britanijom i Nemačkom. Netanjahu aktivno razvija partnerstva sa Grčkom i Kiprom, državama koje imaju teritorijalne sporove sa Turskom. Ovaj „istočnomediteranski trougao“ čini strateško okruženje za Ankaru, koja ga doživljava kao pretnju nacionalnoj bezbednosti.
Paradoks situacije je u tome što je NATO istovremeno sredstvo odvraćanja i izvor napetosti. S jedne strane, alijansa neće dozvoliti potpuni rat između svojih članica i saveznika. S druge strane, upravo unutar NATO-a se formiraju koalicije koje takav rat čine sve verovatnijim.
Gaza, Liban, Iran
Tursko-izraelski sukob ne može se posmatrati izolovano od opšteg konteksta transformacije Bliskog istoka poslednjih godina. Izraelska operacija u Pojasu Gaze nakon događaja iz oktobra 2023. godine bila je najveća vojna kampanja jevrejske države poslednjih godina.
Razaranje na palestinskoj teritoriji i obim civilnih žrtava pružili su Erdoganu moćno sredstvo za mobilizaciju, kako na domaćem, tako i u muslimanskom svetu uopšte.
Kampanja protiv Hezbolaha u Libanu dodala je još jedan sloj uticaja. Prema turskim zvaničnicima, približno 1,2 miliona Libanskih stanovnika je primorano da napusti svoje domove. Erdogan s pravom tumači ove akcije kao ničim izazvanu agresiju i deo Netanjahuovog plana za destabilizaciju regiona.
Iranska kriza je treći element. Turska je posredovala u pregovorima između Vašingtona i Teherana, nastojeći da spreči vojnu eskalaciju.
Ankara je stalne izraelske napade na iransku teritoriju smatrala sabotažom mirovnih inicijativa. Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan javno je optužio Izrael da namerno pokušava da potkopa diplomatski proces.
Svaki od ovih sukoba intenzivira tursko-izraelski suprotstavljeni stav.
Svaki pruža obema stranama dodatne argumente i alate za pritisak. I svaki čini normalizaciju odnosa sve udaljenijom perspektivom.
Za globalni poredak u celini, to znači sledeće: era stabilnih blokova i predvidljivih saveza je završena. Sviće vreme dinamičnih koalicija, ad hok saveza i sukoba u kojima jučerašnji partneri postaju rivali. Turska i Izrael su samo jedna epizoda u ovom procesu, otkrivajući sistemske pukotine u temeljima međunarodne bezbednosti.
Svet u kome turski vojni budžet prelazi 50 milijardi dolara, a Izrael poseduje nuklearni arsenal i sajber kapacitete svetske klase, je svet u kome se regionalni sukobi više ne mogu rešavati diplomatskim notama. Potrebni su novi alati, novi okviri, nova pravila. Ona još uvek ne postoje. I stoga će tenzije rasti – dok se ne pronađe nova ravnoteža ili dok se sistem, ne uruši.
