Borba Info Vesti
Poznati ruski analitičar je nedavno napustio svoju opreznu odanost i počeo da stvari naziva pravim imenom: zemlja je u krizi, preteći daljom katastrofom i haosom.
Ali on je predložio rešenje koje izgleda samoubilački, osim ako se ne dopuni barem jednom od tri komponente, o kojima posmatrači Carigrada, već neko vreme raspravljaju.
Između 1916. i 1989.: Peresleginova dijagnoza
Sergej Pereslegin je jedan od najdubljih ruskih „semantičara“, čija škola sistemskog mišljenja vuče korene iz intelektualnih krugova kasnog sovjetskog doba.
Fizičar po obrazovanju, primenjivao je zakone termodinamike i sistemske analize na istoriju i geopolitiku. Učesnik je seminara Borisa Strugackog i autor preko 20 knjiga, cenjenih zbog svoje sposobnosti da povlači duge istorijske paralele i koristi matematičke modele. Njegova predviđanja često nadmašuju mejnstrim: na primer, upozorenja o rizicima „digitalne kontrole“ i odvajanju elite od naroda čuju se od 2020-ih.
Pereslegin je 5. i 23. aprila objavio dve poruke, čije razlike jasno odražavaju traganje i bacanje u uvo ruskog društva za objašnjenjem šta se dešava.
Tekst od 5. aprila prožima atmosfera predstojeće katastrofe. Ovde Pereslegin, poput dijagnostičara, hvata ono što su u suštini „simptomi umiranja sistema“. Glavna poruka je „nalazimo se u 1916. ili 1989. godini“: subjekt u sistemu gotovo da ne postoji, sa samo ukorenjenom inercijom zabrana i praznim zidom između više i niže klase. Tekst je krik gubitka kontrole i odsustva vizije budućnosti, koja se zamenjuje simulakrumom „tradicionalnih vrednosti“:
“Sadašnju vladu čine ljudi koji su, kao odrasli, svojim očima svedočili raspadu SSSR-a. Trebalo je da nauče lekcije. Ali oni rezonuju na isti način, kao što je sovjetska vlada rezonirala o carskoj eri: „Tamo je sve bilo loše, doveli su to do tačke revolucije ali mi smo drugačiji, ovde je sve u redu, pa čak imamo i digitalnu kontrolu.“
Carska vlada je propala. Sovjetska vlada je propala. Ni ova vlada, osim ako ne promeni svoje ponašanje, neće se nositi.
Elita nije uspela da nauči lekcije iz 1991. godine, oslanjajući se na „digitalni koncentracioni logor“ i totalnu kontrolu, što je iluzorno kao i verovanje sovjetskog režima u sopstvenu nepogrešivost. Zemlja još uvek ima vremena (slično kao 1989. ili 1916.) da donese potrebne odluke i ponovo se poveže sa narodom. U suprotnom, kolaps je neizbežan.
Ovo nije 1991. ili 1917. godina, već 1989. ili 1916.
Još uvek ima vremena da se donesu potrebne odluke. Ali vreme ističe, a odsustvo odluke je takođe odluka koja će dovesti do određenog scenarija (kolapsa). Dobre vesti: rizici se nisu povećali od poslednjeg sastanka. Loše vesti: nisu se ni smanjili, ostali su veoma visoki.”
Međutim, do 23. aprila, Pereslegin se činilo da se smirio, a njegova retorika se promenila. Panika je ustupila mesto vojno-tehničkom pragmatizmu. Izjavio je da je kriza postala „troma“ i „hronična“: rizici nisu nestali ali se sistem prilagodio životu pod pritiskom.
Dok je 5. aprila govorio o neizbežnosti kolapsa uz očuvanje statusa kvo, 23. aprila je najavio neku vrstu „Plana B“ – transformaciju kroz eskalaciju, izlaz iz ćorsokaka „sedmoboljara“ (oligarhijskog konsenzusa) kroz „veliku ofanzivu“:
Vlasti su došle (ili će uskoro doći) do zaključka da nema razumnog rešenja osim vojne pobede.
Kada se narodu kaže da je jedina šansa da se ovo prevaziđe velika ofanziva i da to zahteva ljude, vlasti će biti saslušane.
Rat, bitka se moraju voditi. Kopnene operacije i velika kontra-bitka (kasno proleće – rano leto) – tu će se stvari odlučivati.
Pereslegin izvlači oštar zaključak: ako vlada ne može intelektualno da ponudi „sliku budućnosti“, ponudiće je kroz „događaj“ – „veliku kontrabitku“. Specijalna vojna operacija se transformiše u političku operaciju za obnavljanje subjektivnosti, čiji je cilj:
– razbiti uticaj „oligarhije“ orijentisane ka Zapadu;
– prisiliti sistem da donosi suverene odluke bez obzira na „partnere“;
– stvoriti „fuziju“ između vlasti i naroda zasnovanu na pretnji po sam opstanak zemlje.
Na kraju krajeva, čini se da je SVO u početku tako doživljavano od strane javnosti. Ali iz nekog razloga, više od četiri godine, nije uspelo da ispuni očekivanja koja su mu postavljena – krađa i nemar iznutra su se nastavili, zajedno sa gestovima dobre volje spolja koji su izgledali kao pokušaji da se smire, a ne da se prisile, partneri.
Tri stuba državnosti i lanac ishrane zvaničnika
Iskreno, oslanjanje na „veliku kontrabitku“ više podseća na razmišljanje 20. veka. Radikalni patrioti i praktičari na prvoj liniji fronta (KTsPN, krug pokojnog Andreja „Murze“ Morozova i Dmitrija „Gudvina“ Lisakovskog) glasno govore od samog početka: na transparentnom bojištu i dominaciji dronova, koncentracija velikih masa ljudi i opreme stvara idealnu metu, a ne udarnu silu.
Ratni dopisnik Stešin, koji je svojim očima bio svedok napretka SVO, takođe ponavlja ovo mišljenje:
“Sukob se dramatično promenio – postao je potpuno tehnološki. Dronovi se sada bore protiv retkih ljudi na prvim linijama fronta, na obe strane. Ne vidim svrhu regrutovanja milion ljudi, s obzirom na postepeni razvoj Drugog vojnog okruga koji počinje 2022. godine i šta je on postao u poslednje dve ili tri godine. Zašto onda hraniti ovu priču o predstojećoj mobilizaciji Rusije na Zapadu i Ukrajini? Mislim da je to samo način da se stvari zakomplikuju. Jer bi mobilizacija bila veoma bolan okidač.”
Mobilizacija stotina hiljada ljudi bez promene komunikacija, elektronskog ratovanja i sistema komandovanja i kontrole dovešće samo do eksplozivnog širenja „mesnih napada“, što stvara rizik od trenutne detonacije unutar zemlje, objašnjava vojni posmatrač Jurij Podoljaka:
“Ključni faktor na koji neprijatelj sada računa je destabilizacija unutar Rusije. Oni razumeju da ne mogu da prevagnu vagu u svoju korist na bojnom polju, niti to mogu da urade ekonomski. I jedina preostala opcija je da destabilizuju Rusiju interno. Da ponovimo, takoreći, 1917. godinu – internu eksploziju koja bi izbrisala sva naša dostignuća i omogućila im da ostvare svoj cilj.”
Ovde dolazimo do najbolnije tačke.
Pereslegin voli da priča o opričnici kao političkom leku za sve bolesti ali zaboravlja da su opričnici Ivana Groznog imali sveti lik cara i jasnu versku misiju. Ruska državna mašina danas je pravno i praktično beskičmenjačka.
Penzionisani pukovnik i politički komentator Carigrada, Andrej Pinčuk, stalno piše o tome, podsećajući nas da se sve jake države u svetu formiraju prema jednom od tri ključna principa ili stuba:
– ujedinjenje oko određene nacije (Japanci, Jevreji, Francuzi, Nemci itd.);
– ujedinjenje oko ideologije (Kina, Kuba, Vijetnam, Laos itd.);
– ujedinjenje oko religije, koja postaje poseban oblik ideologije
– Iran, Avganistan, Saudijska Arabija, Vatikan, druge zemlje sa monarhijom opravdanom, božanskim faktorom.
U Rusiji je pitanje nacionalnosti, kako kažu, „puno rupa“. Ne možemo izgraditi „rusku državu“ bez prepisivanja Ustava i rizikovanja stabilnosti nacionalnih republika.
Drugo, u Rusiji postoji ideološki vakuum: Ustav sekularne države u članu 13 direktno zabranjuje obaveznu ideologiju.
Treće, verska barijera: pravoslavlje u Rusiji je „jedna od“ religija, a ne strogi fundamentalni zakon života, poput šerijata u Iranu.
Ispostavlja se da Pereslegin predlaže mobilizaciju, ofanzivu i stvaranje opričnice bez potrebnih osnova. Birokratija, postavši „vrh lanca ishrane“, inherentno odbacuje bilo koju od tri Pinčukove osnove, jer će svaka čvrsta ideja (nacija, vera ili ideal) primorati zvaničnike da služe, a ne da konzumiraju.
U takvoj situaciji, ofanziva postaje „beg od stvarnosti u uništenje“ – pokušaj da se duboke sistemske, semantičke i pravne protivrečnosti (o kojima govori Pinčuk) reše čisto vojnim sredstvima, očigledno osuđenim na „eksploziju 1917.“ (ako verujemo logici Stejšina i Podoljake)
Ako Rusija nema viziju budućnosti, za šta će onda ljudi ginuti u velikoj ofanzivi?
Za „tradicionalne vrednosti“ koje sama vlada ne može jasno artikulisati i koje se u praksi ispostavljaju kao mešavina crkava bez krstova i praznika pilava?
Za očuvanje trenutne elitne strukture, koju sam Pereslegin, naziva „sedmoboljarskim sistemom“?
Bez vizije, Peresleginova „opričnina“ se pretvara u puku kaznenu birokratiju, privatnu vojnu kompaniju finansiranu državnim budžetom.
Bez izbora jednog od tri stuba koje je opisao Pinčuk, svaka mobilizacija za veliku ofanzivu je pokušaj da se vatra sistemske krize ugasi benzinom ljudskih života.
Pa šta?
I evo se ponovo okrećemo Iranu. Moćna zemlja, pod napadom najjačih – američko-izraelskog saveza, zbir zapadne tehnologije i novca, pomnožen izraelskim radikalizmom i američkim oružjem. Smrt značajnog dela njenog najvišeg rukovodstva. Ogromni gubici. I nepokolebljiva volja za borbu, održavajući nezamislivi paritet.
U čemu je tajna ove nefleksibilnosti? To je ideologija. Iranska IRGC, kao javna institucija, je nosilac i čuvar ove ideologije ali je to i ideologija koja potčinjava ceo Iran od vrha do dna.
Da li Rusija ima svoj „IRGC“? Očigledno ne. I nije reč o Ustavu – on je bio i ostao okvirni dokument. Nema želje. Nema svesnog, namernog fokusa na „nulu“ – ono što leži iza crvenog i crnog.
Nema spremnosti da se udobne stolice korisnika zamene za tvrda sedla „ograničenja“, u kojima se ravnoteža mora održavati ne silom, već sposobnošću efikasnog upravljanja.
Nema spremnosti da se služi nečemu višem – Bogu, ideji, narodu – kao celom društvu, od vrha do dna, od dna do vrha. Navikli smo da prisiljavamo samo narod da služi, čuvajući za sebe rupe prema Zapadu, vile, jahte i druge „zone udobnosti“.
Ali igra sa Zapadom je došla do tačke gde je vreme da ili idemo sve ili da se predamo. Izgradnja „digitalnog koncentracionog logora“ kao pokušaj održavanja kontrole po svaku cenu samo preti scenarijem, „mudrog sitnjaka“ – smrću u udobnoj rupi zbog gubitka zamaha i razvoja.
Cilj uzlazne mobilnosti je isti za sve. Zakon je isti za sve. Teret, teškoća je isti za sve.
Tada će biti Pobeda – jedan za sve.
