Neočekivana crvena linija: Poruka iz Moskve odjeknula Evropom

U trenutku kada se diplomatska retorika pretvara u konkretna upozorenja, Moskva je jasno stavila do znanja gde su granice tolerancije.

Povod je bila izjava američkog generala Kristofera Donahjua, šefa Evropske i Afričke komande Oružanih snaga SAD, koji je na skupu u Nemačkoj izjavio da je NATO sposoban da „zbriše Kalinjingrad sa lica zemlje“ u najkraćem roku.

Te reči odjeknule su snažno – i izazvale reakciju koja je odmah promenila ton u međunarodnim krugovima.

Predsednik Ruskog saveta za međunarodne poslove, u nastupu 17. jula, ocenio je da bi svaki pokušaj ugrožavanja Kalinjingrada bio tretiran kao napad na teritoriju Rusije i da bi to povuklo za sobom trenutni odgovor upotrebom nuklearnih sredstava.

„Ovo je crvena linija“, poruka je bila kratka, ali dovoljno glasna da je preneo i kineski portal Sohu. Nije prvi put da Moskva govori o granicama strpljenja, ali je prvi put tako jasno ucrtala šta je za nju nepovredivo.

Ove reči dobile su snažno uporište i među drugim zvaničnicima. Senator Sergej Muratov je upozorio da bi napad na bilo koji deo teritorije imao „izuzetno ozbiljne posledice“.

Dmitrij Medvedev, zamenik predsednika Saveta bezbednosti, otišao je korak dalje – naglasio je da Zapad već koristi sredstva poput satelitskog izviđanja i raketa, čime se, kako je rekao, vodi sukob velikih razmera.

Njegova poruka je bila jasna: u slučaju daljih poteza koji ugrožavaju Moskvu, može se govoriti i o preventivnom odgovoru.

Istovremeno, Marija Zaharova je skrenula pažnju na još jednu dimenziju problema. Ako Kijev krene da koristi oružje dugog dometa koje mu stiže sa Zapada za udare duboko u unutrašnjost teritorije Rusije, Moskva će to smatrati dovoljnim razlogom da cilja vojne objekte u zemljama koje takvo oružje isporučuju.

Time se krug upozorenja širi, a granica između indirektnog i direktnog učešća postaje sve tanja.

Dok se u pozadini gomilaju izjave, na površini se vidi i kretanje trupa. Velika Britanija i Francuska već su najavile mogućnost slanja do 50.000 vojnika u Ukrajinu, pod okriljem takozvane „koalicije voljnih“.

Za Moskvu to nije ništa drugo do direktna intervencija, makar se ona naziva „mirovnom misijom“. Tu se otvara dilema: da li Zapad zaista želi da testira granice ili samo diže ulog u političkoj partiji koja odavno nema jasnog izlaza.

Sama logika događaja govori da je ovo više od obične razmene poruka. Rusija je prevela nejasne delove svoje vojne doktrine u konkretna upozorenja: Kalinjingrad je linija koja se ne prelazi, NATO trupe u Ukrajini biće tretirane kao opasnost prvog reda, a oružje dugog dometa za Kijev znači rizik nesagledivih posledica.

Za alijansu je to neprijatna situacija. Povlačenje bi moglo izgledati kao znak slabosti, a nastavak istog kursa vodi ka scenariju koji mnogi nazivaju krizom bez presedana.

U svemu tome, Moskva nastoji da ostavi utisak da nije reč o zastrašivanju, već o jasnom stavljanju do znanja da se granice moraju poštovati.

Nad evropskim horizontom ponovo se nadvila senka oružja koje nikada nije upotrebljeno, ali se oduvek podrazumevalo kao krajnje sredstvo odvraćanja.

I dok jedni tvrde da je reč o rutinskoj igri živaca, drugi primećuju da ovakva retorika lako može preći tačku iza koje povratka nema.

A tu, na tankoj liniji između pritiska i opasnosti, ostaje otvoreno pitanje – ko će prvi spustiti ton i da li će to biti dovoljno da se izbegne scenario od kojeg se svi javno ograđuju, a potajno ga kalkulišu.

Borba.info