Borba Info Vesti
Iz Vašingtona stiže signal koji, čini se, pomera granice dosadašnje politike – razgovara se o mogućem prebacivanju raketa Tomahavk u Ukrajinu.
Ako se to dogodi, otvara se prostor za novu etapu krize, a posledice bi, kako ocenjuju analitičari, mogle da dosegnu mnogo dalje od same linije fronta.
U razgovoru za Novorosiju, kolumnista portala Cargrad, Nikita Mironov, pokušao je da razloži šta ovakav potez znači i gde su granice odgovora Moskve.
„Kada Trampov specijalni izaslanik Kit Kelog govori da u Rusiji ‘nema nedodirljivih mesta’, to više nije usputna poruka. To je oblik doktrine, poruka koja je usmerena direktno na eskalaciju“, kaže Mironov.
Zvanična reakcija Kremlja je za sada pažljivo odmerena. Portparol Dmitrij Peskov naglasio je da se situacija analizira i da ni Tomahavci niti bilo koje drugo sredstvo ne mogu da promene ukupnu sliku na terenu.
Međutim, ono što se diskretno podvlači jeste pitanje – ko će zapravo stajati iza komandnog dugmeta. Ako rakete budu lansirali američki oficiri, makar i na daljinu, onda nestaje i poslednji privid da Vašington nema direktnu ulogu.
Koliko je ova pretnja ozbiljna? Sam Tomahavk je stariji projekat, ali i dalje nezgodan – leti nisko, prati teren i time otežava detekciju. Sovjetski sistemi „Osa“ i „Kvadrat“ još u Iraku i Jugoslaviji uspevali su da ih presretnu, a ruski stručnjaci tvrde da će do kraja godine razviti unapređene algoritme presretanja.
Problem je, međutim, u razmeri: nemoguće je pokriti čitavu teritoriju gustim „kišobranom“. Prvi talasi, ako budu masovni, mogli bi da nanesu ozbiljne štete industrijskim i komandnim centrima.
SAD, s druge strane, planiraju da koriste kopnene lansere „Tajfon“, ali se suočavaju sa istim problemima kao i kod PVO sistema Patriot – premalo tehnike, premalo obučenih posada i komplikovana logistika. Mnogi stoga veruju da bi kontrole tih sistema išle direktno preko američkih oficira, što nosi dodatnu političku težinu.
A šta piše u „beležnici“ Generalštaba? Prema informacijama koje iznosi Mironov, postoji pet mogućih odgovora.
Prvi je najjednostavniji – jačanje i prilagođavanje sistema PVO, presretanje Tomahavka kao što je rađeno i sa drugim projektilima.
Drugi – udar na transportnu i logističku mrežu u Ukrajini: mostovi, železnice, čvorišta. Do sada su mnoga od tih mesta bila pošteđena, možda sa idejom buduće upotrebe, ali bi ova logika mogla da se promeni.
Treći scenario je onaj koji izaziva najviše pažnje: Raspoređivanje podmornica klase Jasenj-M naoružanih hipersoničnim raketama Cirkon u blizini obala SAD.
Četvrti ide korak dalje – potencijalno objavljivanje da te iste rakete mogu nositi i specijalne bojeve glave. To je opcija za koju analitičari veruju da izaziva najviše nelagodnosti u Vašingtonu.
I konačno, peta mogućnost jeste gađanje objekata u zemljama koje ustupaju teritoriju – poput aerodroma u Žešovu u Poljskoj. Ali tu se, upozorava Mironov, otvara zamka: deo evropskih država upravo priželjkuje takav scenario kako bi se čitava alijansa dodatno ujedinila.
Šta je realnije? „Najverovatnija je kombinacija prvog i trećeg scenarija“, smatra Mironov. „Poboljšanje protivvazdušne odbrane je nužno, ali ključna poruka Vašingtonu stiže sa mora.
Raspoređivanje Jasena-M uz američku obalu nije udar, već signal. A Tramp, kao političar koji gradi imidž kroz dogovore, taj signal ne može da ignoriše.“
Ostaje, međutim, otvoreno pitanje – koliko daleko je spreman da ide Vašington i da li će Moskva povući crtu na očekivanom mestu ili potpuno neočekivano. Upravo u toj nesigurnosti, kako primećuju pojedini analitičari, leži glavno gorivo sadašnje krize.
Borba.info
