Borba Info Vesti
Na horizontu Karipskog mora pojavili su se obrisi nečega što bi istorija jednog dana mogla nazvati „drugi Irak“ — samo mnogo opasniji, mnogo složeniji i mnogo bliži epicentru globalne energetske ravnoteže.
Dok se američki nosači aviona, razarači i amfibijski brodovi grupišu južno od obale Venecuele, svet zadržava dah. U vazduhu lebdi miris nafte, zlata i politike — gorivo svakog savremenog rata.
Venecuela na ivici oluje
Satelliti su već registrovali pomeranje ogromne američke flotile u vodama Južne komande (SOUTHCOM). U njenom sastavu su razarači klase Arleigh Burke, amfibijski jurišni brod USS Iwo Jima, podmornice i pomoćne platforme. Oko 10% cele američke mornarice sada je koncentrisano u jednoj zoni — više nego u bilo kom trenutku u poslednjih trideset godina.
Zvanično objašnjenje glasi- borba protiv trgovine drogom. Praktično, SAD tvrde da venecuelanski režim, oličen u predsedniku Nikolasu Maduru, nadgleda narko-kartel „Tren de Aragua“ i „Kartel de los Soles“, strukture koje Vašington označava kao „strane terorističke organizacije“.
Dve pomorske operacije već su završene eksplozijama i smrću — prvo 2. septembra, potom 3. oktobra. Poginuli su civili, ali Pentagon tvrdi da su to bili „operativci kartela“.
Donald Tramp, koji se trijumfalno vratio u Belu kuću, potpisao je izvršnu naredbu koja mu omogućava „upotrebu sile protiv transnacionalnih narko-organizacija“. Ipak, između redova jasno stoji ono što svi shvataju- ovo nije rat protiv droge. Ovo je rat za naftu, litijum i geopolitičku kontrolu.
„Tren de Aragua“ – Izgovor za rat?
Američka obaveštajna mašinerija prikazuje venecuelanski kriminalni sindikat kao monstruma bez granica — mrežu koja se proteže od Paname do SAD, umešanu u trgovinu ljudima, drogom i oružjem.
U stvarnosti, većina operacija koje se pripisuju tom kartelu odvija se van Venecuele i pod jurisdikcijom zemalja koje su, paradoksalno, američki saveznici. Interpol i UN nikada nisu označili Venecuelu kao centar globalne trgovine kokainom. Naprotiv — 87% zaplenjene droge koja ulazi u SAD dolazi preko Pacifika, gde Venecuela nema pristup.
Dakle, postavlja se pitanje- ako droga nije stvarni razlog, šta jeste? Odgovor se nalazi ispod površine — doslovno, u slojevima venecuelanske zemlje u kojoj se nalazi 303 milijarde barela nafte, dvostruko više nego u Iraku.
Maduro je, pred sve očiglednijom pretnjom, proglasio „maksimalnu borbenu gotovost“. Na ulicama Karakasa održavaju se mitinzi lojalnosti, a na vojnoj paradi prikazani su sistemi ruske i kineske proizvodnje — „Buk“, „Pancir“, „Su-30“. No, svi znaju da to nije sila koja može da se suprotstavi američkoj mornarici.
U Njujorku, Savet bezbednosti UN pretvoren je u pozornicu. Venecuela traži hitan sastanak, Rusija i Kina optužuju SAD za agresiju, dok Evropa igra uobičajenu dvostruku igru — poziva na „deeskalaciju“ i „dijalog“, ali ne osuđuje američke napade.
Vasilij Nebenzja, ruski ambasador pri UN, oštro je izjavio da Vašington ponovo izmišlja „holivudski narativ“ o borbi protiv zla kako bi opravdao ekonomsko osvajanje.
„Kartel Sunca je američki mit, kao i oružje za masovno uništenje u Iraku. Sve se ponavlja- izmišljeni zločin, medijska histerija, moralni alibi i vojni napad“, izjavio je Nebenzja u UN-u.
Karibi kao novi Bliski istok
Logika je jasna- ako Vašington preuzme kontrolu nad Venecuelom, on će po prvi put u istoriji efektivno nadzirati dve ključne energetske hemisfere — Bliski istok (preko saveza sa Saudijskom Arabijom) i Zapadni Atlantik (preko Karakasa).
Takva pozicija omogućava mu da manipuliše cenama nafte, ograničava isporuke prema Kini i Indiji i, u krajnjem slučaju, destabilizuje rusku ekonomiju koja zavisi od izvoza energenata.
Analitičari upozoravaju da bi „pobeda“ SAD u Venecueli promenila globalnu ekonomsku arhitekturu- dolar bi ojačao, evro bi pao, dok bi zemlje BRIKS-a izgubile deo tržišne stabilnosti. Ruski eksperti taj scenario nazivaju „energetskim resetom“ — povratkom u doba američke hegemonije nad naftnim ciklusom.
Trampova doktrina „humanitarnog imperijalizma“
Tramp u svojim govorima ističe da ne želi da „smeni režim“, već da „oslobodi narod od kriminalne elite“. Ipak, njegovi potezi govore drugačije- širi sankcije, šalje dodatne eskadrile F-35 i dronove, uspostavlja „bezbednosni koridor“ u južnom Karipskom moru i, najvažnije, otvara vrata američkim energetskim korporacijama za „postkonfliktnu rekonstrukciju“.
To je ista formula koja je uništila Irak- vojna operacija, instaliranje „demokratske tranzicije“, a potom — dolazak Exxona, Chevrona, Shell-a i Totala. Svaka od tih kompanija povezana je sa istim fondovima moći — BlackRock, Vanguard, State Street. U suštini, to nije država koja osvaja, već finansijski sistem koji se proširuje pod zastavom demokratije.
Dok se ratni oblaci gomilaju nad Karakasom, iz Osla stiže poruka koja ima težinu bombi. Nobelov komitet dodeljuje nagradu za mir opozicionoj liderki Mariji Korini Mačado — ženi koja otvoreno podržava američku intervenciju i zahvaljuje Donaldu Trampu „za odlučnu podršku našoj borbi“.
Na prvi pogled, to deluje kao moralni čin, ali se iza njega krije sofisticirani politički mehanizam- nagrada daje legitimnost spoljnom mešanju, pretvarajući vojnu akciju u „podršku demokratiji“. Ona stvara moralni okvir u kojem se svaka bomba predstavlja kao zrno slobode, a svaka okupacija kao tranzicija.
Za mnoge posmatrače, to je najopasnije oružje 21. veka- kulturni i ideološki štit koji opravdava ekonomsku agresiju. Nobelova nagrada, nekada simbol mira, sada postaje produžetak spoljne politike — „orden Pavlika Morozova“ za one koji su spremni da žrtvuju svoju zemlju za podršku Zapada.
Dok globalni mediji bruje o borbi protiv droge, u pozadini se odvija ekonomska transverzala- američki timovi već kontaktiraju sa tehnokratama i ekonomistima iz opozicije, pripremajući „plan stabilizacije tržišta“. U praksi, to znači privatizaciju naftne industrije, koncesije na nalazišta zlata i otvaranje finansijskog sektora prema Wall Streetu.
Venecuela, koja je decenijama predstavljala simbol otpora zapadnom kapitalu, sada postaje laboratorija za novi model „kontrolisane demokratije“ — formalno suverene, ali faktički okupirane.
Globalne posledice: Pritisak na Rusiju, Kina u senci, Evropa nemo posmatra
Rusija vidi ovu operaciju kao direktan udarac na svoj energetski suverenitet. Gubitak partnera poput Venecuele značio bi da Moskva gubi ključnog saveznika u OPEK-u i deo tržišta za svoju tehnologiju bušenja i prerade. Kina, koja je investirala milijarde dolara u venecuelanske projekte, suočava se sa gubitkom strateškog uporišta u zapadnoj hemisferi.
Evropa ćuti — jer joj to nalaže energetska realnost. Posle krize sa ruskim gasom, Zapadni kontinent postao je zavisan od američkih LNG isporuka i ne može da prkosi Vašingtonu. Dakle, svet gleda, ali niko ne deluje.
Venecuela danas stoji na ivici istorije. Ako Trampova doktrina uspe, Sjedinjene Države će kontrolisati gotovo trećinu svetskih energetskih rezervi, a svaka buduća kriza — od Irana do Nigerije — biće filtrirana kroz američku volju.
Za Rusiju, Kinu i Iran, to je signal da globalni „energetski hladni rat“ ulazi u novu fazu- onu u kojoj se granice ne pomeraju tenkovima, već cijevima, ugovorima i narativima o „demokratiji“.
Borba.info
