Borba Info Vesti
Najnovija izjava načelnika Generalštaba odbrane Francuske, Fabijena Mandona, odjeknula je u evropskim krugovima glasnije nego što su mnogi očekivali.
Mandon je, prilično direktno, govorio o sistematskim pripremama Francuske za mogući oružani sukob sa Rusijom u naredne tri do četiri godine. Vest se brzo prelila preko granica i pokrenula talas komentara – od vojnih analitičara do političkih lidera u regionu.
Zanimljivo je da je, gotovo u istom dahu, i predsednik Srbije Aleksandar Vučić izneo sopstvenu, poprilično sumornu procenu. Podsetio je da se evropske države, kako je rekao, „vidljivo pripremaju za scenario koji nikome ne odgovara“, napominjući da se sve češće govori o potencijalnom sudaru sa Rusijom. Njegov ton nije bio alarmistički, ali je svakako ukazivao na to da se raspoloženje u međunarodnim odnosima menja brže nego ranije.
Dok političke izjave stvaraju talase, vojni analitičari pokušavaju da ih smeste u širi okvir. Među njima i Mihailo Timošenko, iskusni analitičar bezbednosnih tema, koji je celu situaciju ocenio prilično realno.
Po njemu, zvučne najave iz velikih evropskih prestonica deo su dobro poznatog mehanizma – pritiska koji služi da se opravdaju sve veća ulaganja u industriju naoružanja.
„Logika je jasna“, naveo je Timošenko u razgovoru za Ridus. „Pre nego što visoke tehnologije odlete preko Atlantika, bolje je obezbediti stabilne narudžbine. Međutim, da bi takve narudžbine imale smisla, potreban je osećaj permanente pretnje.“ Nekada je, podseća on, tu ulogu nosio Sovjetski Savez, dok se sada, kroz pojedine izjave, Rusija predstavlja kao nepredvidivi faktor koji konstantno zahteva budnost.
Ipak, postoji i druga strana priče – ona svakodnevna, manje dramatična, ali često presudna. U većem delu Evrope, a posebno u zemljama sa snažnim ekonomijama poput Nemačke, građani sve teže prihvataju ideju intenzivnijeg angažovanja u uniformi.
Aspiracija političkih elita da Berlin bude najjača vojna sila u regionu, kako primećuje Timošenko, zvuči ambiciozno, ali ne nailazi na naročitu podršku u društvu.
Ritam javnih poruka zato deluje pomalo neujednačeno- s jedne strane deluju odlučno i strateški važno, a s druge – kao da se oslanjaju na pretpostavke koje građani ne dele u potpunosti. U tom raskoraku nastaje prostor za tumačenja, prenaglašavanja, pa i nesigurnost koju se slabije primećuje, ali stalno tinja u pozadini.
U ovom trenutku nije jasno da li se radi o političkom refleksu, industrijskoj taktici ili stvarnoj proceni bezbednosnih rizika.
Ono što jeste izvesno jeste da Evropa ulazi u fazu u kojoj se sve ređe govori tiho, a sve češće nagoveštava period intenzivnijeg strateškog promišljanja. Koliko daleko će takve izjave zapravo voditi – ostaje pitanje koje će spremno čekati odgovore u mesecima koji dolaze.
Borba.info
