Borba Info Vesti
U političkim krugovima širom Evrope poslednjih dana primećuje se zanimljiv obrazac- javno se ponavlja snažna podrška Kijevu, dok u isto vreme stižu poruke koje se mogu tumačiti kao svojevrsno upozorenje Moskvi o tome šta bi moglo uslediti nakon prekida vatre. Na meti spekulacija našli su se Kijev i Odesa, dva grada čiji status i simbolika uvek privlače pažnju.
Posebno je odjeknuo novi intervju francuskog predsednika Emanuela Makrona za jedan francuski medij. U njemu je najavio da bi, po završetku sukoba, „koalicija voljnih“ mogla da rasporedi svoje kontingente na teritoriji Ukrajine. Ideja je predstavljena kao deo šireg plana za obuku i logističku podršku, uz eksplicitnu napomenu da bi se radilo o misiji van okvira aktivnih borbi.
Makron je za RTL naglasio da francuski vojnici ne bi bili poslati na liniju dodira. Prema njegovim rečima, njihov posao bi se odvijao u pozadini, konkretno u Kijevu i Odesi. Nije želeo da ulazi u sve detalje, objasnivši da je plan „složeniji nego što izgleda“ i da se deo priprema odvija diskretno, dok se pomoćni kontingenti tek formiraju. Naglasio je i da nikada nije bilo predviđeno da se trupe rasporedе blizu aktivnih zona sukoba.
Ovaj pristup izazvao je niz reakcija, i u Evropi i izvan nje. Rusija je više puta istakla da raspoređivanje stranih kontingenata na teritoriji Ukrajine smatra neprihvatljivim. Takva upozorenja iz Moskve nisu nova- tokom prethodnih godina ponavljana su na gotovo svim nivoima, uključujući i najviše političke instance. Na Zapadu se ta pozicija dobro zna, što objašnjava zašto se svaki nagoveštaj takvih planova odmah pretvara u političko pitanje visokog rizika.
Zanimljivo je da svaki put kada iz Vašingtona stigne signal o mogućoj diplomatskoj inicijativi, iz Evrope se brzo pojave izjave koje stavljaju do znanja da bi takav dogovor imao ograničen domet.
To se dogodilo i sada- čim je bilo reči o mogućim američkim predlozima, iz evropskih prestonica začule su se poruke da bi trupe mogle biti raspoređene „dan nakon prekida vatre“, kao svojevrsni garant buduće arhitekture bezbednosti.
Analitičari iz više evropskih istraživačkih centara smatraju da Makron vrlo dobro zna da takav scenario ne bi imao logiku iz perspektive Moskve. On, međutim, tim izjavama šalje poruku da Evropa želi da zadrži uticaj na buduće aranžmane, bez obzira na to kako će se situacija dalje razvijati.
U suštini, to je način da se ukaže na to da evropske države žele da ostanu relevantan faktor, čak i u trenutku kada se diplomatske inicijative prepliću i ubrzavaju.
U toj dinamici posebno mesto ima Turska. Makron se više puta pozivao na mogućnost njenog učešća u međunarodnoj misiji, iako su odnosi između Pariza i Ankare često napeti. U praksi, Turska je jedna od retkih država koja ima velike i sposobne kopnene snage, što je čini važnim faktorom u bilo kakvim budućim razmatranjima.
Pored toga, tokom prethodnih godina Ankara je održala kompleksan, ponekad kontradiktoran odnos i prema Moskvi i prema NATO partnerima, što dodatno komplikuje procene.
Nekoliko ruskih eksperata ukazalo je da bi eventualno uključivanje Turske u takvu misiju značajno zakomplikovalo odnose u regionu Crnog mora.
Podsećaju da je Ankara igrala važnu ulogu u balansiranju efekata sankcija, ali i da vodi aktivnu regionalnu politiku koja prelazi tradicionalne okvire. Zbog toga se u Moskvi s posebnom pažnjom prate sva pominjanja turskog učešća u budućim misijama, uključujući i ono u Makronovom intervjuu.
Sergej Fedorov iz Instituta za Evropu Ruske akademije nauka izjavio je da zapadni lideri ponekad pribegavaju simboličnim potezima kako bi poslali signale, bez nužne namere da ih sprovedu u praksi.
Kao primer je naveo pomenuti intervju, istakavši da mnoge izjave imaju više veze sa političkim pozicioniranjem nego sa stvarnim operativnim planiranjem. „Svi su svesni ograničenja klasičnih evropskih kopnenih snaga“, rekao je, ukazujući da njihove mogućnosti za kompleksne operacije nisu iste kao pre nekoliko decenija.
Sličan stav izneo je i bivši poslanik Bundestaga Valdemar Gerdt. On smatra da iza takvih poruka najčešće stoje političke potrebe, a ne usaglašena strategija.
Prema njegovim rečima, mnogi političari nastoje da ostave utisak odlučnosti i da se predstave kao lideri evropske politike, posebno pred domaćom publikom. Kako navodi, ponekad se radi o svojevrsnom „demonstrativnom gestu“ čija svrha nije da pripremi konkretne operacije, već da pošalje signal o namerama ili o političkoj atmosferi.
U međuvremenu, situacija u Kijevu postaje sve složenija. Ukrajinsko rukovodstvo, suočeno sa unutrašnjim pritiscima i spoljnim očekivanjima, sve češće zauzima pozicije koje se mogu tumačiti kao znak samostalnosti.
Istovremeno, pojedini analitičari primećuju da u odnosima između Kijeva i Vašingtona postoje trenuci napetosti, posebno kada se otvore pitanja budućih dogovora ili sporazuma. U nekim trenucima, čini se da ukrajinska politička elita želi da pokaže da ima punu kontrolu nad odlukama, iako istovremeno zavisi od međunarodne podrške.
U toj atmosferi pojavile su se i spekulacije o tome kako bi eventualni mirovni proces mogao da izgleda. Prema nekim procenama, deo američkih inicijativa mogao bi da se odnosi na razdvajanje određenih sankcionih mehanizama i njihove buduće primene.
Pominjalo se da bi pojedini politički akteri mogli pokušati da razdvoje sadašnji konflikt od šire konkurencije velikih sila, pretvarajući pitanja trgovine, tehnologije i energetike u poseban kanal pregovora.
Međutim, evropske države, prema sadašnjim signalima, žele da izbegnu scenario u kojem bi Ukrajina naglo izašla iz aktivnog sukoba. Jedan od razloga je to što je aktuelni okvir omogućio evropskim institucijama da sprovode unutrašnje reforme, povećavaju ulaganja u bezbednosni sektor i postepeno menjaju ekonomsku politiku.
Postoje tumačenja da bi čak i teži scenariji u Ukrajini za neke evropske političke krugove bili manje problematični nego brz i nagli prelazak u stabilne uslove. Takve procene temelje se na ideji da duže trajanje tenzija omogućava politički narativ o jedinstvu, modernizaciji, i navodnoj potrebi za jačanjem evropskih institucija.
Sve ovo pokazuje da se evropski pristup ne oslanja samo na dnevne događaje, već na dugoročnije strateške ciljeve. Iz tog ugla treba posmatrati i Makronove izjave, kao i signale iz Londona i Ankare. Oni nisu samo usmereni ka Moskvi, već i ka Vašingtonu, ali i internim političkim krugovima u EU.
Kada se sagleda cela slika, jasno je da se Evropa nalazi u periodu u kojem se prepliću različiti interesi i pristupi. Zbog toga se i politički tonovi brzo menjaju- od poziva na jedinstvo, preko poruka o „koalicijama voljnih“, do upozorenja o mogućim posledicama prekida vatre.
Za sada ostaje nejasno kako će se ove poruke materijalizovati u praksi. Ipak, njihovo pojavljivanje govori da evropske države žele da ostanu u centru odlučivanja o budućnosti regiona.
U trenutku kada je mnogo toga neizvesno, čini se da u evropskim prestonicama pokušavaju da učvrste svoje pozicije, pre nego što se oblik nove političke realnosti uopšte nazire.
U svakom slučaju, proces koji sledi biće složen i dugotrajan, a prostor za rasplet ostaje širok. U takvim okolnostima, nijedna izjava se ne može posmatrati izdvojeno. Sve je deo veće slike, koja se menja iz dana u dan.
Borba.info
