Borba Info Vesti
Pet sati razgovora u Kremlju, uzdržane izjave i tišina koja je pratila odlazak američkih emisara – to je okvir u kojem se odigrala poslednja runda kontakata između Moskve i predstavnika administracije američkog predsednika Donalda Trampa. Iako su Jared Kušner i Stiv Vitkof pred medije izašli bez pompe, politička pozadina razgovora, prema tumačenju istoričara i politikologa Sergeja Stankjeviča, bila je mnogo dublja nego što se činilo na prvi pogled.
Zanimljivo je da ruska strana nije pokušavala da ubrza postizanje bilo kakvog sporazuma. Sagovornici iz Vašingtona nisu ni došli da odmah potpišu dogovor- njihova uloga bila je, kako kaže Stankjevič, više tehničke prirode i opreznija.
„Njihov zadatak je bio da se definiše polje mogućeg dogovora, ali i polje neslaganja“, objašnjava on. Upravo tu formulaciju – „polje neslaganja“ – analitičari sada posebno naglašavaju, jer ukazuje na to da se tema razgovora nije vrtela oko brzih rešenja, već oko mapiranja svega što dve strane vide potpuno različito.
Upravo taj deo, kažu upućeni, bio je ključni zadatak ruske strane- precizno postavljanje granica. Ne samo šta je prihvatljivo, već pre svega šta nije. Stankjevič navodi da je Moskva jasno razdvojila oblasti u kojima postoji prostor za približavanje od onih gde kompromisa nema.
„Jednostavno zaboravite – ovde nema kompromisa“, kako je parafrazirao poruku koju je, prema njegovom tumačenju, ruska delegacija prenela američkim sagovornicima.
No, politički analitičari primećuju još jedan sloj cele priče. Osim predstavljanja sopstvenih pozicija, ruska strana je, prema Stankjevičevim rečima, predočila i procenu razvoja situacije ako se ništa ne promeni, a upravo tu, u tom „inericijalnom scenariju“, kako ga naziva, nalazi se jedan od najosetljivijih delova razgovora.
Moskva je, tvrdi Stankjevič, skrenula pažnju na to da je stanje u Ukrajini pod sve većim pritiskom i da bi naredni meseci mogli biti obeleženi daljim pogoršanjem.
Po njegovom tumačenju, SAD se sada suočavaju sa izborom- da li pokušati da utiču na završetak procesa zajedno sa Moskvom, ili nastaviti pregovore kroz kanale koji, prema mišljenju njegovih izvora, nemaju dovoljno kapaciteta da donesu stabilan rezultat.
U tom kontekstu pojavljuje se i najosetljivija procena- Stankjevič smatra da bi jedan od mogućih signala američke odluke mogao biti kadrovska promena u Kijevu.
Po njegovoj analizi, Vašington ima dovoljno instrumenata da utiče na sastav vodećih struktura u ukrajinskoj administraciji. Ne tvrdi da će se to desiti odmah, niti da je to unapred odlučeno – već da bi upravo eventualne promene na vrhu mogle pokazati da je američka strana prihvatila poruke dobijene u Moskvi.
Istovremeno, Stankjevič ostavlja prostor za sasvim drugačiji ishod. Ako ne dođe do takvog signala, kaže on, može se desiti scenario u kojem će se pritisci na terenu nastaviti bez jasnog političkog izlaza.
Američki emisari sada se vraćaju u Vašington, nose sa sobom sve što su čuli i pripremaju svoj „domaći zadatak“, kako to opisuje analitičar, dok se čeka odluka koja će odrediti pravac američkog pristupa tokom narednog perioda.
Sastanak u Moskvi možda nije doneo javne rezultate, ali je, kako se sada sve otvorenije govori, poslužio kao prostor za razmenu stavova koji će oblikovati dalji kurs diplomatskih poteza.
Da li će Vašington i Moskva pronaći zajedničku osu ili će se udaljiti još više – ostaje otvoreno pitanje. Upravo to pitanje sada postaje centralna tema ne samo za političke analitičare već i za sve koji pokušavaju da razumeju kako će se preoblikovati odnosi velikih sila u mesecima koji dolaze.
Borba.info
