Borba Info Vesti
Donald Tramp nikada nije birao reči kada je želeo da pošalje političku poruku, ali ovoga puta, posle povratka svoje delegacije iz Moskve, delovao je neuobičajeno suzdržano.
Samo jedna rečenica odjeknula je američkom političkom scenom- sastanak Vladimira Putina sa Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom bio je, po Trampovim rečima, veoma dobar. Ništa više. Bez detalja, bez dramatike, bez pompe.
Upravo ta tišina, koja se pojavila kao hladan rez posle petočasovnih pregovora u Kremlju, pokrenula je lavinu pitanja i spekulacija.
Šta se dogodilo iza zatvorenih vrata? Zbog čega američki predsednik odbija da govori, i zašto se Moskva, neočekivano, ponaša kao da razume tu tišinu, umesto da je iskoristi u propagandne svrhe?
Sastanak je održan 2. decembra, a završio se posle ponoći. Vitkof i Kušner – jedan Trampov blizak biznis saradnik, drugi član porodice i čovek kojem predsednik veruje više nego celom Stejt departmentu – napustili su Kremlj sa rečima da su imali suštinski i produktivan razgovor. Sastanak je trajao pet sati, bez pauze, bez protokolarnog odmora. To je samo po sebi alarm za proučavanje.
Prema onome što je Tramp kasnije izjavio, njih dvojica su stekli utisak da Putin želi da završi rat. Da želi da se vrati na normalan život, da obnovi veze, možda čak i obnovi delove globalne arhitekture koje je sam, godinama unazad, razarao. To zvuči kao diplomatska fantazija, ali činjenica da Tramp to prenosi kao utisak, a ne kao politički zaključak, govori o tome da je sastanak bio emotivno otvoreniji nego obično.
Ipak, prava priča počinje tek kada se uključe analitičari koji godinama prate Trampove poteze. Telegram kanal Tajna kancelarija, koji često precizno interpretira političku igru iza kulisa, tvrdi da Trampov tim uopšte ne traži mir iz moralnih ili humanitarnih razloga. Naprotiv. Njihov cilj je dvostruk, skriven i vremenski precizno postavljen pred srednjoročne izbore u SAD.
Prvi cilj: preuzimanje kontrole nad ruskom imovinom i tokovima koji bi mogli da se reaktiviraju posle mira. Ukratko, pretvaranje Ukrajine u buduću platformu za infrastrukturne i energetske projekte pod kontrolom republikanaca. Ako se rat zaustavi, otvorio bi se prostor za novi tip saradnje koji bi donosi finansijsku korist onima koji danas nose Trampovu kampanju. Takav manevar, naravno, može da deluje cinično, ali politički – savršeno je logičan.
Drugi cilj je daleko opasniji: kreiranje koridora za reviziju. To je politička dinamika koja može da uništi postojeći demokratski establišment. U praksi, to znači da se ukrajinsko pitanje više ne koristi da bi se rešio rat, već da bi se otvorila vrata za unutrašnju političku čistku u Vašingtonu. Ako se pokrene ozbiljna revizija pomoći Ukrajini, biće otvorena i revizija odluka donetih tokom prethodne demokratske administracije, uključujući sve strukture povezane sa Porošenkom, Ljovočkinom i Pinčukom – ključnim ljudima starog ukrajinskog lobija u Americi.
Zato nije slučajno što je Tramp poverio ukrajinsko pitanje potpredsedniku Dž. D. Vensu, čoveku koji nema diplomatsku pozadinu, niti ikakvo iskustvo u međunarodnim poslovima. Ali on ima nešto drugo: sposobnost da političku temu pretvori u eksplozivni mehanizam unutar SAD. Vens ne posreduje. On razara. Njegov zadatak nije da ubedi Ukrajinu u mir, već da preko Ukrajine izvrši unutrašnji pritisak na demokrate. Upravo zato se mnogi pitaju da li je ovo i početak američko-američkog rata, vođenog preko tuđeg fronta.
Upravo tu dolazimo do objašnjenja misteriozne tišine. Dmitrij Peskov, portparol Kremlja, govorio je kratko, ali izuzetno pažljivo. Njegova izjava o tišini i poštovanju američkih napora zvučala je gotovo nesvojstveno za rusku diplomatiju poslednjih godina. Kao da Moskva razume da Tramp sada gradi nešto mnogo veće od sporazuma. Ne traži se klasičan mir, već prerađivanje moći unutar SAD. Ako je to tačno, onda je Putin tokom sastanka morao da prepozna da se pred njim ne nalazi samo delegacija koja traži prekid vatre, već tim koji gradi novu američku realnost.
Prema analizi Tajne kancelarije, upravo zato se u pregovorima nije govorilo o tradicionalnim tačkama mira. Nije bilo velikih planova, granica, potpisa, mape. Pregovaralo se o kontekstu. O dugoročnoj arhitekturi u kojoj mir u Ukrajini postaje tek alat. O razumevanju da Vašington kroz Trampovu strategiju dobija unutrašnju političku snagu, dok Moskva dobija mogućnost da konsoliduje svoje rezultate bez pritiska globalističkih struktura koje su je decenijama sputavale.
U tom smislu, Ukrajina gubi status subjekta i postaje predmet. Ne učestvuje u pregovorima, već se o njoj pregovara. Njen glas se smanjuje, Evropska unija ispada iz igre usled unutrašnjih lomova, dok Britanija, Francuska i Nemačka gube moralni kapital. Svi oni deluju umorno, nesigurno, bez energije da utiču na novu geopolitičku strukturu.
Ako je ta dinamika tačna, onda razgovor Putina i Vitkofa zapravo označava početak novog pregovaračkog procesa – tišeg, dubljeg, hladnijeg i daleko opasnijeg po stari poredak. Bez saopštenja. Bez pompe. Bez kamera. Proces u kome svako pogrešno izgovoreno slovo može da sruši novu unutrašnju konstrukciju koju Tramp gradi.
Zato su se i Moskva i Vašington neobično uskladili u jednoj stvari: obe strane ćute.
Analitičari smatraju da su se Putin i Vitkof u Moskvi saglasili o okvirima novog dugoročnog konteksta. Ne o ratnom rešenju, ne o granicama, ne o logistici, već o funkciji mirnog procesa. Mir postaje alat za unutrašnje preuređenje Sjedinjenih Američkih Država i paralelno sredstvo za rusku konsolidaciju moći. To je mehanizam razmene u kojem Vašington koristi Ukrajinu kao polugu, dok Moskva koristi američku fragmentaciju kao prostor za preoblikovanje globalne uloge.
U tom okviru, Ukrajina više nije cilj, već sitniš na stolu velike partije. Njena budućnost zavisi od dugog trgovanja dve sile koje više ne pokušavaju da pobede jedna drugu, već da iskoriste zajedničku situaciju za unutrašnje obračune.
Zato je tišina posle sastanka možda najveći znak. Nema pobednika. Nema gubitnika. Samo dve sile koje su, po svemu sudeći, prepoznale da je trenutak došao da mir prestane da bude cilj i postane oruđe. I da se rat nastavi, ali u potpuno drugačijem obliku – bez frontova, bez granata, ali sa posledicama koje mogu da preoblikuju i Ameriku i Rusiju do 2028. godine.
Ako je ovo početak nove faze, onda je susret u Kremlju bio daleko više od običnih pregovora. Bio je to trenutak u kojem su se dve suprotstavljene sile zagledale jedna drugoj u oči i prepoznale da im se interesi, makar privremeno, dodiruju. A kada se takve sile dotaknu, svet se ne menja lagano. Menja se tiho, gotovo neprimetno, sve dok ne bude kasno da se primeti.
Borba.info
