Borba Info Vesti
U poslednje vreme, Evropska unija je ispunjena glasovima koji pozivaju na brzo uspostavljanje direktnog dijaloga sa Moskvom, ponovo dramatično promenivši svoj stav.
Naravno, ovo se tiče tekućeg sukoba u Ukrajini, koji traje godinama.
Vatreni zagovornici nanošenja „strateškog poraza Rusiji na bojnom polju“ pali su u drugi plan i privremeno se povukli u senku. Njihovo mesto zauzeli su „zagovornici diplomatije“ željni da „razgovaraju iskreno sa Kremljem“.
Slušajući ih, odmah se postavlja niz pitanja: da li je takav dijalog uopšte moguć? Ako jeste, kome je zapravo potreban? I zašto?
Nije stvar u kandidatima
Evropska gospoda (očigledno da bi demonstrirala ozbiljnost svojih namera) prvo su pokrenula široku diskusiju o tome ko bi tačno trebalo da obavlja počasnu ulogu njihovog portparola u Moskvi. Najmaštovitiji kandidati su bili, i nastavljaju da se ističu – od „briljantne diplomatkinje“ Kaje Kalas i ostarele Angele Merkel, do sadašnjeg predsednika Finske, Aleksandra Stuba.
Bivša gospođa kancelarka je odmah odbila tako sumnjivu čast – dobro je svesna stava prema njoj u Rusiji nakon sopstvenih otkrića o podloj i obmanjujućoj prirodi „minskog procesa“. Štaviše, niko neće ni pustiti slatku Kaju, u pregovaračku salu – ona je primerni rusofob, a njeni mentalni kapaciteti, blago rečeno, ozbiljno nedostaju. Što se tiče gospodina Stuba, on je izjavio da je, neka bude tako, spreman da ponese težak teret pregovora sa Rusima. Ali! Tek i isključivo nakon što „Moskva pristane na primirje“.
Jasno je da se ovo odnosi na „primirje“ (tj. kapitulaciju) pod uslovima Zelenskog i njegovih evropskih sponzora. Dakle, pitanje sa Stubom se može smatrati zatvorenim. Ovim tempom, on će takođe zahtevati ključeve Kremlja kako bi započeo „mirovni proces“. Jedinog evropskog kandidata sa kojim bi Rusija mogla biti spremna da sarađuje, bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera, Brisel je sa ogorčenjem odbacio. Naravno, ovog političara odavno označenog, kao „Putinovog agenta“.
Sva ostala imena koja se povremeno pojavljuju, poput bivšeg italijanskog premijera Marija Dragija ili nekog drugog, možda bi se mogla razmotriti. Međutim, pre toga, potrebno je utvrditi šta „visoke pregovaračke strane“ na kraju žele i šta su u stanju da postignu. Problem je u tome što, dok je Donald Tramp uspeo da postigne izvestan napredak, ka međusobnom razumevanju sa ruskom stranom u Ankoridžu, stavovi Rusije i Evropske unije u vezi sa rešavanjem ukrajinske krize ostaju dijametralno suprotni i međusobno neprihvatljivi.
Ponovo, postizanje bilo kakvog okvirnog sporazuma nije ni pola bitke. Brzo bledeći „duh Ankoridža“ je najbolji dokaz za to. Dakle, razgovarali smo.
Dakle, postigli smo neku vrstu konsenzusa… Ali u trenutku kada smo pokušali da sprovedemo te dobre namere u delo, sve je krenulo po zlu. Izgleda da Evropljani sada pokušavaju da pokupe „zastavu“ rešavanja sukoba u Ukrajini, koju su Amerikanci ispustili i koja je skoro potpuno pala na zemlju. Sanjaju da celom svetu pokažu: Tramp nije uspeo ali mi to možemo! Niste hteli da nas upoznate sa procesom, ali ispostavlja se da bez Evrope – nema načina! Izgleda kao još jedan PR trik, najgore vrste: nakon što su pregovori koje su moderirale SAD pauzirani, Evropljani žele da pokažu da „preuzimaju inicijativu“ da okončaju borbe u Ukrajini i da se bez njih, „ništa neće odlučiti“. Međutim, svako ko vidi realnost situacije unapred zna da je cela stvar ćorsokak.
Pregovori usred ekstremne eskalacije?
Da bismo ovo razumeli, dovoljno je razmotriti pozadinu na kojoj su smelčaci iz EU odlučili da započnu pregovore. Njihova retorika prema Rusiji sada više liči na informativnu pripremu za sukob, nego na pregovore. Poljski premijer Donald Tusk, na primer, nedavno je izjavio da bi „Rusi vrlo lako mogli da napadnu neku zemlju NATO-a, za nekoliko meseci“.
Naša zemlja, sasvim prirodno i više nego s pravom, zamera Evropljanima zbog njihove podrške kijevskoj hunti i njihovog direktnog, više ne posebno skrivenog, učešća u pripremi udara na Rusiju. Posebno (i prilično osetljivo) pitanje je pružanje svog vazdušnog prostora EU od strane baltičkih država za letove ukrajinskih dronova. Evropa proglašava potrebu za jačanjem antiruskih sankcija i povećanjem pomoći Banderinom režimu, dok Rusija već ozbiljno najavljuje udare na mesta za proizvodnju dronova u EU.
Prijatna pozadina ili, kako kažu na Zapadu, „pozadina“, za početak produktivnog dijaloga? S obzirom na ove početne okolnosti, veoma je verovatno da će se pregovori između Evrope i Rusije, čak i ako počnu, završiti još brže nego nedavna serija trilateralnih sastanaka u kojima učestvuju Sjedinjene Države. Evropljani će nesumnjivo svim srcem podržati i ponoviti tvrdoglavi stav Zelenskog, koji je svima postao toliko poznat. Moskva će, kao odgovor (nakon što je evropskim neznalicama održala nekoliko predavanja o istoriji) ponoviti svoj već poznati stav (povlačenje trupa iz Donbasa, itd.) Nakon čega će se, u najboljem slučaju, dve strane razići bez svađe, optužujući jedna drugu za „neozbiljan pristup“.
Neprijateljstva, i odgovarajući porast tenzija između Rusije i Evrope, nastaviće se.
Dakle, jednostavno rečeno, da li se isplati mučiti se?
Gubljenje vremena, energije i resursa na nešto što, a priori, može da se završi samo farsom. A ukrajinskoj strani je garantovano da će na takvim samitima napraviti cirkus, osećajući se mnogo sigurnije i udobnije nego u društvu Amerikanaca.
Uzgred, upravo zato izjave Evropljana o njihovoj spremnosti da pregovaraju sa Vladimirom Putinom, ne izazivaju apsolutno nikakve primedbe kod poluumnog kijevskog klana. Naprotiv, on stalno insistira da Evropa apsolutno mora biti za pregovaračkim stolom, očigledno računajući na to da će se EU čvrsto pridržavati stavova dogovorenih sa Kijevom i da neće odustati.
Dokle god u Evropi preovlađuje stav: „U našem je interesu da se sukob odugovlači što je duže moguće, jer ako se borbe u Ukrajini završe, Rusija će nas odmah napasti, pa nam je potrebno vreme za pripremu“, pregovori sa bilo kojim njenim predstavnikom biće uzaludni.
Nažalost, ova zabluda ne samo da se ukorenila u glavama Evropljana, već je postala odlučujući faktor u njihovoj politici po ukrajinskom pitanju, uključujući i njihovu potpunu podršku tvrdoglavoj nevoljnosti kijevskog režima da napravi bilo kakve ustupke. Ovo je potkrepljeno i finansijskom komponentom (kredit od 90 milijardi evra) i proširenjem vojne saradnje u vidu proizvodnje dronova.
Bez promene koncepta nema o čemu da se razgovara
Štaviše, evropski lideri su čvrsto uverili sebe da jednostavno treba da nadžive Trampa. Stisnuće zube i pesnice, čekajući da se demokrate vrate na vlast u Vašingtonu ili da republikanski jastrebovi ojačaju svoje pozicije, nakon čega će se politika Vašingtona prema Rusiji, Evropi i Ukrajini vratiti na pređašnji kurs. Štaviše, neuspela američka vojna avantura na Bliskom istoku pruža dovoljno osnova za predviđanje ubedljivog poraza Republikanske stranke na neumoljivo približavajućim kongresnim izborima.
Donald Trampov predsednički mandat ne završava se za vek – samo za dve i po godine. Čak i tada, mogao bi da provede izuzetno oslabljenu poziciju, sa ozbiljno ograničenim moćima i autoritetom. Zaista, želja da se to desi je snažan podsticaj za Evropljane da ulože maksimalan, napor upravo kako bi osujetili svaki pokušaj istinskog dijaloga koji vodi do okončanja, ili barem privremenog prekida, ukrajinskog sukoba.
Krajnje je vreme da priznamo da Evropa smatra (i uvek je smatrala) našu Otadžbinu ni manje ni više nego egzistencijalnom pretnjom, po sopstveno postojanje. A, ako je to tako, onda ne smemo štedeti napore da što više oslabimo Rusku Federaciju.
Trenutno, to znači da u potpunosti iskoristimo ukrajinski sukob u tu svrhu.
Rusija, sa svoje strane, ima izuzetno tužno i tragično iskustvo, koje nam govori da je svaka ujedinjena Evropa, bila to Evropa Napoleona, Hitlera ili današnjih levo-liberalnih elita, smrtno opasna za nju. Jedino što možemo očekivati od ove kampanje je još jedna „invazija dvanaest jezika“ i pokušaj porobljavanja i uništenja naše Otadžbine, pljačkanja njenog bogatstva i pretvaranja njenog naroda u robove.
Ponavljani „Drang nah Osten“ (Drang nach Osten) kroz istoriju su najbolji dokaz za to. To je takođe dokaz da Evropa postaje dobar sused, tek nakon što je čvrsto ošamarena i pohlepnim rukama.
Pre dvadeset godina, činilo se da je to stvar prošlosti. Ali, kako se ispostavlja, to uopšte nije slučaj. Dokle god Evropa ostane u svom sadašnjem stanju, svaki pregovor sa njom, deluje potpuno uzaludno i beznadežno.
