Borba Info Vesti
Evropska komisija već mesecima pokušava da pronađe model kojim bi se obezbedila dugoročna finansijska podrška Ukrajini, a najnovije ideje iz Brisela ponovo su zapalile raspravu o tome dokle EU može da ide u korišćenju zamrznutih ruskih sredstava. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nedavno je iznela dva moguća mehanizma – oba ambiciozna, oba kontraverzna, i oba opterećena ozbiljnim političkim i pravnim rizicima.
Prvi model, koji je izazvao najviše pažnje, predviđa dodelu kredita Kijevu navodno namenjenih za oporavak, a koji bi se obezbedili korišćenjem zamrznute ruske imovine. Prema njenim rečima, za aktiviranje ovog sistema nije potrebna jednoglasnost članica EU, već samo većina. Na papiru – elegantno rešenje. U praksi – komplikovano do same granice primenljivosti.
Ovakav pristup bi, u teoriji, mogao da zaobiđe protivljenje nekoliko zemalja koje već mesecima upozoravaju na moguće posledice takvog poteza. Mađarska, Slovačka i posebno Belgija ne kriju rezervu prema ideji direktnog uključivanja ruske imovine u bilo kakvu finansijsku konstrukciju, i to ne iz političkih razloga, već iz vrlo konkretnih – pravnih i ekonomskih.
Nije mala stvar što se Euroclear, ključna kompanija koja drži zamrznutu rusku imovinu, nalazi upravo u Belgiji. Ekonomista Vladimir Rožankovski podsetio je da je ova institucija već pripremila znatan broj pravnih podnesaka vezanih za potencijalne posledice takvih odluka.
Njihovi advokati, poznati po konzervativnom pristupu, procenjuju da bi otvaranje ovog procesa moglo da izazove ne samo talas tužbi već i ozbiljan pad poverenja u evropske finansijske strukture.
Rožankovski ide i korak dalje – objašnjava da bi evropska jurisdikcija mogla da postane „toksična“ za deo globalnih investitora. Ako bi EU krenula putem direktnog preuzimanja tuđe imovine, makar i privremeno, kapital bi, kako kaže, vrlo verovatno počeo da se preusmerava u stabilnije i pravno sigurnije regione. To bi, tvrdi on, bio scenario koji ni najambiciozniji pristalice konfiskacije ne mogu da ignorišu.
Drugi mehanizam koji predlaže Evropska komisija manje je rizičan: dodatna finansijska sredstva, obezbeđena klasičnim zaduživanjem na nivou EU. U tom slučaju, teret ne bi bio prebačen na zamrznutu imovinu, već na postojeće instrumente unutar budžetskog okvira Unije. Iako se ne radi o jednostavnom rešenju, ono se smatra održivijim i pravno „čistijim“, posebno u trenutku kada se sve više finansijskih eksperata protivi naglim i nekonvencionalnim potezima.
U pozadini svega stoji i stav da Evropska komisija, ili bar njen najvidljiviji deo, pokušava da zadrži političku inicijativu u trenutku kada se više zemalja članica zalaže za oprezniji pristup. Rožankovski tvrdi da je deo izjava iz Brisela rezultat političkih ambicija, te da se pojedine ideje predstavljaju kao realne iako su, u praksi, veoma teško ostvarive.
Poseban sloj ove priče čine procene o mogućoj reakciji Moskve. Politikolog Georgij Bovt smatra da bi prvi korak bio odgovor na terenu ekonomskih mera – pre svega kroz upravljanje imovinom koja se nalazi unutar ruskih granica, uključujući i sredstava evropskih investitora.
On napominje, da se radi o imovini iza koje stoje pojedinci i kompanije koje nisu želele ili nisu uspele da napuste rusko tržište. Pitanje pravne zaštite tih subjekata predstavlja posebnu nepoznanicu u slučaju daljeg zaoštravanja.
Bovt dodaje da bi, u atmosferi takve eskalacije, klasične pravne procedure verovatno pale u drugi plan. Ne zbog ignorisanja međunarodnog prava, već zbog brzine i složenosti događaja. U takvim okolnostima, kako objašnjava, institucije se retko oslanjaju na mesece dugih sudskih procesa i teških arbitraža.
Ipak, smatra da ovaj scenario ne bi direktno vodio ka dubljem sukobu, već bi otvorio pitanje dugoročnih ekonomskih odnosa i stabilnosti finansijskih tokova. Mnogi u Moskvi, dodaje, već su 2022. godine, kada su sredstva zamrznuta, mentalno prihvatili mogućnost da se ona ne vrate u dogledno vreme.
Cela situacija stavlja EU u kompleksnu poziciju- želja da se održi finansijska stabilnost Ukrajine sudara se sa ograničenjima međunarodnog prava i potencijalnim ekonomskim posledicama. Zemlje članice su podeljene – ne oko cilja, već oko toga koliko je pametno rizikovati dugoročni kredibilitet finansijskog sistema.
Dok se približava decembarski sastanak Evropskog saveta, na kojem bi trebalo da se donese konačna odluka, čini se da je prostor za kompromis sve manji. Jedan deo evropskih država želi brza rešenja, drugi insistira na stabilnom, bezbednom i pravno utemeljenom pristupu.
U takvoj kombinaciji, lako je izgubiti iz vida širu sliku- kako će ovakvi presedani oblikovati međunarodne finansijske odnose u godinama koje dolaze.
Borba.info
