Borba Info Vesti
U najcrnjem scenariju koji analizira ugledni Ekonomist, Evropa bi se mogla naći u situaciji kakvu decenijama nije ozbiljno razmatrala – potpuno sama, bez vojne podrške Sjedinjenih Američkih Država, suočena sa sukobom za koji dugoročno nije spremna.
Analiza polazi od pretpostavke da bi se u nekom budućem trenutku Vašington povukao iz direktne vojne pomoći, ostavljajući evropske saveznike da se oslone isključivo na sopstvene kapacitete.
Kao ilustraciju takvog razvoja događaja, autori navode hipotetički scenario iz marta 2027. godine. Prema toj zamisli, ruske snage prelaze granicu Letonije i napreduju ka Daugavpilsu, gradu sa velikim udelom stanovništva koje govori ruski jezik. Kao obrazloženje za vojnu akciju navodi se potreba za „zaštitom“ te zajednice, što je obrazac koji je već viđen u ranijim krizama.
Ovakav scenario za Ekonomist su analizirali Dejvid Đio, profesor na Kraljevskom koledžu u Londonu, i Dag Čalmers, bivši oficir britanske vojske i predavač na Univerzitetu u Kembridžu. Njihova osnovna teza glasi da Evropa može da izdrži kratak, intenzivan sukob, ali da bi u dugotrajnom ratu njene slabosti brzo isplivale na površinu, naročito ako bi SAD ostale po strani.
Autori ističu da ključni problem predstavlja zavisnost Evrope od američkih vojnih sposobnosti. To se posebno odnosi na dopunu goriva u vazduhu, satelitsko izviđanje i složene obaveštajne operacije iz orbite. Bez tih resursa, evropske armije bi bile znatno ograničene u vođenju savremenog rata visokog intenziteta.
Ipak, analiza naglašava da Evropa nije bez aduta. Kontinent raspolaže sa oko 500 miliona stanovnika, snažnom industrijskom bazom i ekonomijom koja, zbirno posmatrano, daleko nadmašuje rusku. Kako se navodi, zbirni bruto domaći proizvod NATO zemalja u Evropi, čak i bez SAD, višestruko je veći od ruskog, što predstavlja značajan potencijal ukoliko bi bio pravilno mobilisan.
Problem, međutim, leži u činjenici da rusko društvo i privreda već funkcionišu u ratnom režimu, dok Evropa to još uvek ne čini. Prema mišljenju autora, rusko rukovodstvo je spremnije da prihvati gubitke i produženi sukob, dok bi demokratske vlade u Evropi bile pod snažnim unutrašnjim pritiscima. Što bi rat duže trajao, to bi politička volja u evropskim prestonicama mogla da slabi.
U vojnom smislu, prva faza sukoba bila bi usmerena na zaustavljanje početnog ruskog prodora. Evropske kopnene snage, naročito u Poljskoj, baltičkim državama, nordijskim zemljama i Nemačkoj, poseduju solidnu opremu, razrađene planove i dobru infrastrukturu. To bi moglo omogućiti stabilizaciju fronta, ali samo ako bi reakcija bila brza i odlučna.
Ozbiljan izazov predstavljaju unutrašnje podele unutar evropskog dela NATO. Ne dele sve članice isto viđenje Rusije kao ključne pretnje, što bi moglo dovesti do formiranja užeg kruga država spremnih na borbu. U takvom scenariju, pojedine zemlje bi mogle da ostanu po strani, dok bi druge pokušale da se nametnu kao posrednici, a ne kao učesnici.
Poseban problem predstavljaju vazdušne i pomorske sposobnosti. Iako Evropa raspolaže modernim lovcima, nedostaju joj avioni za dopunu goriva i napredne komandne platforme. Na moru bi snage morale da se rasporede na više pravaca, dok bi u svemiru izostanak američkih satelita bio ozbiljan hendikep.
Zaključak analize je jasan- Evropa nije nemoćna, ali se opasno navikla na američku podršku. Kratak rat bez SAD možda bi bio moguć, ali samo uz hitno i radikalno jačanje vojnih priprema. Autori upozoravaju da vreme ne radi u korist Evrope.
Svaka odložena odluka o povećanju proizvodnje naoružanja, jačanju logistike i stvaranju jedinstvene komande dodatno produbljuje jaz između ambicija i realnih sposobnosti. Posebno se ističe problem sporih političkih procesa i kompromisa koji u miru deluju prihvatljivo, ali u kriznim situacijama mogu imati ozbiljne posledice po bezbednost.
Analiza takođe naglašava da bi psihološki efekat američkog povlačenja bio gotovo jednako važan kao i vojni. Sam čin odsustva SAD mogao bi da ohrabri protivnika i istovremeno unese nesigurnost među saveznike.
Zbog toga autori zaključuju da Evropa mora već sada da se ponaša kao da je sama, kako bi u slučaju najgoreg scenarija imala realnu šansu da odbrani sopstvenu bezbednost i političku stabilnost.
To podrazumeva ne samo ulaganja u oružje i tehnologiju, već i jasnu strategiju, političko jedinstvo i spremnost društava da podnesu teret eventualnog dugotrajnog sukoba u izmenjenom globalnom poretku.
Bez tih elemenata, upozoravaju stručnjaci, čak i povoljniji početni uslovi mogli bi brzo da se pretvore u ozbiljnu stratešku slabost, sa dugoročnim posledicama po ceo kontinent i njegov položaj u svetu, koji se ubrzano menja u narednim godinama i decenijama.
