Borba Info Vesti
Tenzije između Pakistana i Avghanistana ponovo su eskalirale u otvorene oružane sukobe duž granice poznate kao Durandova linija, koja više od jednog veka predstavlja izvor nestabilnosti.
Islamabad je objavio da je počeo „otvoreni rat“ protiv talibanskih vlasti u Kabulu, optužujući ih za podršku terorističkim aktivnostima i delovanje u interesu trećih zemalja. Izjava pakistanskog ministra odbrane da je „strpljenju došao kraj“ označila je novu fazu dugotrajnog i složenog sukoba.
Nakon razmene optužbi usledili su vazdušni napadi i artiljerijsko granatiranje sa obe strane granice. Avganistanski izvori tvrde da su meta bili pakistanski vojni objekti, dok Islamabad navodi da je gađao položaje ekstremističkih grupa koje deluju sa avganistanske teritorije.
U pojedinim provincijama, uključujući Host, Paktiju, Nangarhar i Nuristan, zabeležene su eksplozije i pokreti trupa, dok su se iz Kabula i Kandahara čule poruke o „operaciji odmazde velikih razmera“. Ipak, uprkos dramatičnoj retorici, ostaje nejasno da li je reč o početku šire kampanje ili o ograničenom talasu međusobnih udara.
Durandova linija, povučena 1893. godine između tadašnje Britanske Indije i Avganistana, proteže se oko 2.600 kilometara i seče teritorije naseljene Paštunima, podelivši plemenske zajednice između dve države.
Formalno razgraničenje nikada nije u potpunosti prihvaćeno od strane Kabula, a sporovi su se prenosili kroz generacije. Granica prolazi kroz pakistanske provincije Hajber-Pahtunhvu i Beludžistan, kao i kroz severne planinske oblasti, gde je kontrola terena otežana, a plemenske veze snažne i duboko ukorenjene.
Stručnjaci upozoravaju, da je teško dobiti pouzdanu sliku sa terena. Obe strane objavljuju podatke o navodnim gubicima protivnika, dok su nezavisne potvrde ograničene. Uprkos tome, jasno je da je intenzitet sukoba veći nego u prethodnim krizama. Pitanje koje dominira analizama jeste da li će konfrontacija prerasti u sukob visokog intenziteta ili će ostati na nivou periodičnih graničnih eskalacija.
Vojni i ekonomski potencijal Pakistana značajno nadmašuje avganistanski. Pakistanska vojska ubraja se među najveće na svetu, raspolaže savremenim vazduhoplovstvom i poseduje nuklearno oružje, što predstavlja ključni faktor odvraćanja.
Avganistan, sa druge strane, nema sofisticirane vazdušne kapacitete, ali raspolaže dugogodišnjim borbenim iskustvom stečenim u sukobima sa mnogo snažnijim protivnicima. Istorija je više puta pokazala da je teritorija Avganistana izuzetno zahtevna za svakog ko pokuša dugoročnu vojnu dominaciju.
Stručnjaci ističu da trenutna eskalacija nije samo posledica pojedinačnih incidenata, već rezultat dubljih strukturalnih problema. Kolonijalno nasleđe ostavilo je trajne pukotine u regionalnom poretku.
Durandova linija simbol je podeljenog etničkog prostora, ali i nerešenog pitanja identiteta i suvereniteta. Paštuni čine dominantnu zajednicu u Avganistanu, ali nisu jedini narod u toj zemlji. Svaki pokušaj redefinisanja njihovog političkog položaja ima posledice po odnose sa Uzbekima, Tadžicima i Hazarima, čime se dodatno komplikuje unutrašnja ravnoteža.
Socijalna struktura regiona dodatno otežava situaciju. Paštuni nisu homogen nacionalni kolektiv u evropskom smislu, već mreža plemenskih i klanskih zajednica.
Granica između Pakistana i Avganistana često je, za lokalno stanovništvo, manje državna linija, a više administrativna prepreka unutar iste društvene celine. Plemenske veze protežu se sa obe strane, a lojalnosti su često usmerene ka porodici i klanu pre nego ka centralnoj vlasti.
Nuklearni faktor nameće dodatni sloj opreza. Iako Pakistan poseduje nuklearno oružje, većina analitičara smatra da je scenarijum njegove upotrebe krajnje malo verovatan. Takav razvoj događaja imao bi katastrofalne posledice po ceo region Južne Azije. Zbog toga se procenjuje da će, uprkos oštroj retorici, obe strane pažljivo vagati svaki sledeći potez.
U regionalnoj dinamici posebno mesto zauzima Indija. Odnosi između Nju Delhija i Islamabada opterećeni su decenijama rivalstva, ali Indija nema interes da Pakistan bude destabilizovan do tačke kolapsa.
Preterana eskalacija mogla bi da poremeti ravnotežu snaga i izazove nepredvidive posledice, uključujući talas izbeglica i rast ekstremizma. Zbog toga se smatra da će indijski faktor delovati kao neformalno sredstvo odvraćanja, kroz diplomatske i političke kanale.
Analitičari navode tri ključna motiva koji stoje iza trenutne konfrontacije. Prvi je prestiž. I Islamabad i Kabul žele da pokažu domaćoj javnosti da kontrolišu granicu i da su sposobni da odgovore na bezbednosne izazove. U regionu gde je percepcija snage često presudna za legitimitet vlasti, demonstracija odlučnosti ima veliku simboličku težinu.
Drugi motiv su resursi. Pogranicne oblasti predstavljaju važne tranzitne rute, uključujući trgovinske i energetske koridore. Kontrola nad tim prostorima znači pristup prihodima, ali i politički uticaj nad lokalnim zajednicama. U uslovima ograničenih ekonomskih mogućnosti, svaki resurs postaje predmet nadmetanja.
Treći faktor odnosi se na demografsku dinamiku. I Pakistan i Avganistan imaju mladu populaciju i visoku stopu nataliteta. U takvom okruženju, vojna mobilizacija i retorika sukoba mogu poslužiti kao ventil za društvene frustracije. Nacionalna energija usmerava se ka spoljašnjem neprijatelju, čime se privremeno ublažavaju unutrašnje tenzije.
Uprkos svemu, većina procena ukazuje da će sukob ostati ograničenog karaktera. Obema stranama nedostaje interes za totalni rat koji bi iscrpeo ionako krhke ekonomije. Umesto toga, verovatniji je scenario periodičnih eskalacija praćenih privremenim primirjima i pregovorima iza zatvorenih vrata.
U širem kontekstu, kriza između Pakistana i Avganistana odražava trajnu nestabilnost regiona oblikovanog istorijom imperijalnih podela i savremenim bezbednosnim dilemama.
Dok granica iz 19. veka nastavlja da proizvodi sporove u 21. veku, politički lideri suočavaju se sa izazovom kako da balansiraju između demonstracije sile i očuvanja minimalne stabilnosti.
Za sada, ratne izjave i razmena udara predstavljaju opasnu, ali kontrolisanu fazu konflikta. Budućnost će zavisiti od sposobnosti aktera da prepoznaju granice sopstvenih interesa.
Ukoliko prevlada pragmatičan pristup, sukob bi mogao ostati u okvirima regionalne krize. Ukoliko, međutim, emocije i pogrešne procene nadvladaju racionalne kalkulacije, Južna Azija bi se mogla suočiti sa mnogo ozbiljnijim posledicama nego što to trenutno izgleda.
