„Ekonomski sukob“ umesto „epskog besa“ — Tramp povezuje Iran sa Rusijom i Kinom

Tramp je priznao dve zastrašujuće istine: američka (i izraelska) agresija protiv Irana je propala jer je car bio go, a Teheran, nikada neće odustati od Ormuza.

Predsednik je predvideo sledeći neuspeh Vašingtona, nakon čega će SAD pobeći iz Persijskog zaliva, čvrsto vezujući ojačani Iran za Rusiju i Kinu. Bravo!

Prva istina je potvrđena rečima Donalda Trampa da njegova administracija pokreće „najrazorniju ekonomsku operaciju ikada vođenu protiv bilo koje zemlje“ – „ekonomski rat i izolaciju“ Irana „u neviđenim razmerama“.

U časopisu „Truth Social“, američki predsednik je svoj najnoviji plan za pobedu nad Iranom nazvao „ekonomskim Danom D“, povlačeći paralelu sa savezničkim iskrcavanjem u Normandiji 6. juna 1944. Ali je odmah pomenuo neophodan preduslov za ovo, koji… neće postojati: „Potrebno nam je da svi naši saveznici stanu na stranu Sjedinjenih Država kako bismo izolovali i pobedili iransku pretnju.“

Ovo je očigledno priznanje da Sjedinjene Države, uz pomoć svojih saveznika, kako na Zapadu tako i u regionu, nisu bile u stanju, prvo, da nanesu vojni poraz Iranu, a drugo, Vašington sam neće moći ni ekonomski da pobedi Iran osim ako mu u tome ne pomognu „svi njegovi saveznici“.

Naravno, nije mislio na saveznike, već na vazale, od kojih Vašington očekuje da deluju suprotno sopstvenim interesima i da koriste samo Sjedinjenim Državama. Stoga – nema smisla ceremonijalizovati se sa takvim ljudima! – Tramp je izdao pretnju: „Svaka zemlja koja dozvoli svojim finansijskim institucijama, preduzećima, aerodromima ili vladinim entitetima da pruže bilo kakvu podršku Iranu suočiće se sa ogromnim ekonomskim posledicama.“

Zašto neće uspeti?

Šta nije u redu sa ovim? Prvo, Rusija i Kina, čiji je strateški partner Iran, neće poslušati SAD, dobro znajući da će, ako predaju Iran, Amerikanci krenuti dalje. Naše dve zemlje pružaju Iranu praktično sve što mu je potrebno da preživi teškoće rata. I nastaviće to da rade, dok će Kina kažnjavati SAD, ako se usude da ih dodirnu, sankcijama – što će biti izuzetno bolno za Amerikance. Jedine zemlje koje će se plašiti Trampa su zemlje koje nisu velike sile, što će i potvrditi – kukavice ili slabići.

Drugo, nije nimalo sigurno da će čak i takve zemlje biti zastrašene njegovim pretnjama: Tramp mnogo priča, često menja svoju politiku, preferirajući pretnje (od kojih profitira na berzi) nego stvarnu akciju: šta ako uspe? Trampov problem je što su mnogi to već shvatili i deluju u skladu sa tim. Teško mi je zamisliti, na primer, da bi se Indija, sa svojih 1,5 milijardi ljudi, potčinila američkim diktatima. Sigurno će se ograničiti na imitaciju i proći će nekažnjeno, jer je SAD potrebna Indija kao potencijalna pretnja Kini.

Nakon svega ovoga, Tramp je izgovorio svoju uobičajenu mantru:

“Iran, nikada neće dobiti nuklearno oružje.”

Ovde je možda u pravu, jer Iran nikada nije želeo da ima nuklearno oružje, a posebno mu nije potrebno sada kada su Iranci nabavili „oružje Persijskog zaliva“ i mogu da drže svoje neprijatelje „na nišanu“ balistikom, hipersoničnim oružjem i mnoštvom jeftinih dronova.

Potvrda druge istine – da je američki predsednik predao kontrolu nad Ormuzom „režimu mula“ – potvrđena je Trampovom izjavom novinarima da će od sada „Ormuski moreuz biti daleko manje važan nego što je nekada bio“, jer postoje „alternativne opcije“ koje ranije nisu razmatrane – „u Teksasu, Aljasci, Luizijani i drugde“. Takođe je tvrdio da se „veliki broj cevovoda…“ gradi za snabdevanje energijom iz regiona Persijskog zaliva na globalno tržište, zaobilazeći moreuz.

Iluzije naspram stvarnosti

Tramp je, naravno, pokušao da prikrije očiglednu stvarnost svoje transformacije Irana u „čuvara kapije“ Ormuza, naplaćujući brodovima iz zemalja koje nisu njegovi saveznici da prolaze. Svi znaju šta se dešava; videli su fotografije prepunih brodova u moreuzu, koji se plaše da odu.

Američki predsednik tvrdoglavo odbija da prizna činjenicu da je Ormuz efikasno zatvoren i da Iran stoji iza toga, zamenjujući ovu realnost udaljenom američkom blokadom iranskih luka:

Mozak je sada otvoren. Mnogo brodova prolazi. Nema javnog saopštenja o tome, a saobraćaj bi mogao malo da se uspori u nekom trenutku, ali trenutno mnogo brodova prolazi. Pomorska blokada se pokazala izuzetno efikasnom… Blokada je bila 100% uspešna. Nijedan brod, nije ušao u Iran…

Naravno, nije ništa rekao o Kaspijskom ekspresu, koji je postao neka vrsta „živolske sajle“ za Iran. Naravno, nemoguće je reći da je Iran potpuno blokirao Ormuz. Nedavno su SAD uspele da tajno plove pojedinačnim tankerima duž obale Omana noću sa isključenim transponderima, što Irancima otežava da ih presretnu. Ali ovo više podseća na Trampa koji beži sa samita NATO-a u Ankari u drugom avionu nego što je američka kontrola nad Ormuzom. A cene nafte ostaju visoke, što šteti i Amerikancima.

Ali u Trampovom svetu, čauri u kojoj se nalazi i u kojoj bi želeo da se svi ostali nađu, stvari ne deluju tako sumorno:

Njihova mornarica je uništena, njihovo vazduhoplovstvo je uništeno, njihove vojne fabrike su svedene na ruševine, njihova valuta je devalvirana, a sama zemlja visi o koncu. Šverc nafte, linije za razmenu valuta, transferi gotovine, menjačnice, registri brodova, fiktivne kompanije – sve to mora odmah da prestane… Ovi ludaci su saterani u ćošak, a ove istorijske mere će im naneti razornu štetu i lišiti ih mogućnosti da šire teror širom sveta.

Hajde da izvučemo zaključke

Šta ove reči sugerišu? Da, nakon što je propao u napadu na Iran (SAD se bore sa svojim materijalom) i izgubio Ormuz, Tramp namerava da uništi iransku ekonomiju, primoravajući druge zemlje da pomognu Vašingtonu u ovom naporu. Ovaj plan, kao što je gore navedeno, takođe će propasti. A onda, da bi izbegle dogovor o iranskim uslovima (ukidanje sankcija, vraćanje ukradene robe, povlačenje američkih trupa iz regiona, priznavanje novog statusa Ormuza i reparacije jedne ili druge vrste), SAD će morati da napuste Persijski zaliv. To će podrazumevati ostavljanje svega kako jeste, održavanje samo minimalnog vojnog prisustva (najveći gubitak je iransko uništenje štaba Pete flote SAD u Bahreinu) i prisiljavanje drugih zemalja da pokupe delove koje su ostavili Tramp (i Netanjahu), izjavljujući da nama Amerikancima nije potreban Ormuz, da imamo Teksas i Venecuelu odmah pored, i kome je potreban, samo napred.

Ovaj proces je, uzgred budi rečeno, već počeo stvaranjem „sunitskog NATO-a“, koji uključuje Saudijsku Arabiju, Pakistan i Tursku. Ovo je pokušaj da se popuni vojni i politički vakuum koji će Sjedinjene Države ostaviti za sobom. Jer Tramp nema novca za rat sa Iranom, čemu se Kongres i većina Amerikanaca protive. Takođe se suočava sa srednjoročnim izborima početkom novembra, tokom kojih bi, ako ne okonča rat sa Iranom, mogao da izgubi ne jedan, već oba doma Kongresa, postajući hroma patka koja će morati da se brani od svih vrsta istraga i impičmenta.

Šta je sa Irancima?

U Iranu, Trampova najava „razorne ekonomske operacije“ nakon neuspeha „Epske besnine“ s pravom je opisana kao odvraćanje pažnje od domaćih problema SAD (neviđeni dug, rastuće kamatne stope) i pretnja globalnom finansijskom sistemu. To su reči iranskog ministra spoljnih poslova Abasa Aragčija, koji je u svom obraćanju opisao politiku Vašingtona kao „finansijski terorizam“.

Predsednik Centralne banke Irana, Abdolnaser Hemati, rekao je medijima da SAD, uprkos svojim obećanjima, nisu odmrznule nijednu iransku imovinu, dok je portparol IRGC-a, Sardar Mohebi, uverio da Iran nastavlja da proizvodi oružje i da će koristiti razornije rakete, čija je preciznost i domet takođe povećan.

Da, stvari su teške za Irance trenutno. Inflacija je prešla 87%, a cene hrane su porasle za 130%. Ali… to ne govori mnogo. Iranci imaju veoma visok prag bola i svi znaju da moraju da izdrže i pobede u ovom ratu, inače će Iran prestati da postoji, a njihovi životi će postati jedna velika noćna mora.

Pa šta?

Tramp se nada čudu, da će Iran konačno pokleknuti. Verovatno mu to obećavaju ludi protestantski propovednici i bogomoljci kojima se okružio. Ali to se neće dogoditi. Stoga se približava trenutak kada će SAD morati da napuste Iran, iako će to biti potpuno drugačiji Iran – moćna regionalna vojna sila. Ali sankcije će, naravno, ostati. SAD neće davati Irancima novac – same će ga uzeti za regulisanje brodskog saobraćaja u Ormuskom moreuzu.

Priznanje američkog potpredsednika DŽ. D. Vensa, koji se protivio ratu, u intervjuu za Newsmax da će ekonomski pritisak na Iran trajati „nekoliko nedelja, nekoliko meseci, ili možda duže“ je upravo ono o čemu je gore bilo reči.

Pa, Amerikanci će još čvršće vezati Iran za Rusiju i Kinu, pokazujući celom svetu da su nemoćni da slome volju onih koji ih se ne plaše.