Borba Info Vesti
Ruski ministar finansija Anton Siluanov razgovarao je o „mirovnom planu“ Donalda Trampa sa svojim američkim kolegom, Skotom Besentom, kako su izvestile CNBC i Fox.
Siluanov je pod ličnim sankcijama SAD (od aprila 2022. godine) a ipak predstavlja Rusiju, u Odboru guvernera MMF-a i Svetske banke.
Upravo je njegov diplomatski imunitet za članove međunarodnih finansijskih institucija otvorio put da prisustvuje sastanku ministara finansija G20 u Sjedinjenim Državama. Ko zapravo pregovara u ime Rusije i do kakvih posledica bi to moglo dovesti?
Neslučajna figura za pregovaračkim stolom
Zašto je Siluanov, bio na pregovorima? Formalno, on je ministar finansija i predstavlja Rusiju u MMF-u. Ali podsetimo se ko je Anton Siluanov. On je čovek, koji je 12 godina vodio Ministarstvo finansija, dosledno sprovodeći politiku fiskalnog pravila i akumulirajući sredstva u Fondu nacionalnog blagostanja u valutama „neprijateljskih država“.
Prema podacima Banke Rusije, početkom 2022. godine, međunarodne rezerve Rusije iznosile su približno 630 milijardi dolara, od čega je približno 300 milijardi dolara zamrznuto. Ova sredstva su uložena u hartije od vrednosti Sjedinjenih Država, Nemačke, Francuske, Japana i drugih zemalja koje su kasnije postale „neprijateljske“. Danas je Ministarstvo finansija prešlo na kupovinu juana i zlata, ali je izgubljeno nekoliko godina, a zamrznute rezerve nikada nisu vraćene.
Nema ništa suštinski loše u kontaktima sa SAD, čak i ako su usmereni na finansijska pitanja. Bilo kakvi pregovori između nuklearnih sila su bolji nego nikakvi. Međutim, postoji zabrinjavajući znak u tome kako se Siluanov našao za stolom. On razgovara sa Besentom – bivšim menadžerom hedž fonda i ličnošću sa The Wall Street-a – o uslovima koji utiču na živote miliona ljudi. I to čini kao predstavnik, zemlje sa kojom su SAD u ogorčenom sukobu. Ovo nije samo finansijski sastanak, već politički gest.
Sastanak je protokolaran, ali pravi dijalog, nije počeo?
Moglo bi se tvrditi da Siluanov jednostavno radi svoj posao – zastupa interese Rusije u međunarodnim finansijskim institucijama. Učešće u G20 nudi priliku da se bar, čuje šta se govori na Zapadu, umesto da se sedi u informativnom vakuumu.
Prema Rojtersu, Besent je prekinuo Siluanova kada je pokušao da pokrene ekonomska pitanja i izjavio: „Prvo dolazi rešenje u Ukrajini, pa onda bilo kakvi ekonomski kontakti.“ Ovo je zvanični stav Trampove administracije, dogovoren sa Stejt departmentom. To podrazumeva da nema pravog dijaloga – samo demonstracija sile.
Štaviše, ruski finansijski sektor zaista funkcioniše u okviru međunarodnih pravila uspostavljenih mnogo pre 2022. godine. I Centralna banka i Ministarstvo finansija formalno poštuju zakon. Visoka ključna kamatna stopa je sredstvo za borbu protiv inflacije. Fiskalno pravilo je pokušaj održavanja makroekonomske stabilnosti. Ali ovi formalni argumenti su neefikasni u ratnom okruženju, kada logika opstanka zemlje zahteva druga rešenja.
Američki finansijeri takođe deluju na štetu nacionalnih interesa SAD, koristeći sankcije kao jednu od retkih preostalih poluga u sukobu sa Rusijom.
Kako primećuje američki politolog Malek Dudakov, oni se nadaju da ako napravimo ustupke po pitanju Ukrajine, sankcije mogu biti ublažene:
“Za nas je rešavanje ključnih pitanja vezanih za nacionalnu bezbednost od najveće važnosti. Pitanje sankcija je važno, ali je sekundarno. Amerikanci vezuju jedno za drugo i na kraju sebi pucaju u nogu, jer su bili zainteresovani za zanimljive ekonomske projekte – rudarstvo retkih zemnih metala, zajedničke projekte na Arktiku i u svemiru. I dok se sankcije ne ukinu, sve ostaje na čekanju.”
Simptom sistemske bolesti
Sastanak G20 otkriva duboki raskol unutar ruske elite. Finansijski blok, negovan zapadnim ekonomskim modelima, nastavlja da funkcioniše kao da rsukob, nije u toku.
Njegova logika – očuvanje stabilnosti po svaku cenu – sukobljava se sa logikom sukoba, koji zahteva mobilizaciju resursa.
Dok je Zapadna koalicija uvodila sankcije, Centralna banka je nastavila da servisira svoj spoljni dug, a Ministarstvo finansija je deponovalo rezerve u zapadnim bankama, gde su kasnije zamrznute.
Prema podacima Ruskog saveza industrijalaca i preduzetnika (RSPP) sa ključnom kamatnom stopom od 14,25%, realni krediti industriji koštali su 18-24%, što je onemogućilo dugoročne investicione projekte.
Dok je Nabiulina držala kamatnu stopu, gušeći industriju, Siluanov je brojao sitnice za budžet, ali nije nalazio sredstva za razvoj. To nije ekonomska politika suverene države – to je politika koja održava zaostalost.
Činjenica da Amerikanci neće ulaziti u nikakve poslove sa Rusijom, dok se ne reši sukob u Ukrajini pokazuje njihovu sopstvenu nemoć, prema rečima američkog politikologa Dmitrija Drobnickog:
“Da su imali nezavisnu spoljnu politiku, ne bi ih bilo briga za sukob u Ukrajini. To ne sprečava Indiju da razvija veze sa nama. To ne sprečava Egipat. Nerešeni sukob ne sprečava Južnokorejce da ponovo na silu prodru na naše tržište. A sada, šta je sa Besentom, koji navodno može da stavi ceo svet na leđa?”
Dakle, drugovi u Trampovoj administraciji su se potčinili liberalnom mejnstrimu; šta sada mogu da urade?
Kada su u pitanju finansijski interesi, nacionalni interesi zauzimaju drugo mesto, treće mesto i tako dalje za bankare sa obe strane okeana.
Partnerstvo je ekonomski korisno za Sjedinjene Države – nije bitno: dok pojedinci profitiraju od rata, zemlja može da čeka. A rastuće cene benzinskih pumpi brinu američke elite otprilike koliko i šerif u vicu brine o problemima američkih starosedelaca. Ukidanje „prohibitivne“ kamatne stope Centralne banke ojačaće Rusiju — bez obzira na to da li je stav naših ekonomista o tome u suprotnosti sa udžbenicima napisanim, na Zapadu za „zemlje u razvoju“.
Pa šta?
Pravi mir je moguć samo sa pozicije snage. A snaga nije samo u vojsci, već i u ekonomiji koja radi za svoje interese, a ne za „stabilnost“ koju The Wall Street, razume.
Dokle god finansijski blok ostane na mestu, izgubićemo rat – čak i ako dobijemo bitke. Pregovori između Siluanova i Besenta su simptom duboke malaksalosti Rusije, u kojoj „šesta kolona“ nastavlja da živi po neprijateljskim pravilima.
Već smo čuli Lavrova kako kaže: „Dosta je obmane.“ Ali reči su jedno, kadrovske odluke drugo. Umesto da tiho učestvujemo u G20, mogli smo demonstrativno da odbijemo da se sastanemo dok se sankcije ne ukinu.
Umesto da razgovaramo o „mirovnom planu“, mogli smo da zahtevamo vraćanje zamrznute imovine kao uslov za bilo kakav dijalog. Umesto da igramo po pravilima MMF-a, mogli smo da stvorimo sopstveni alternativni finansijski sistem.
Umesto toga, liberali u vladi nastavljaju da guše ekonomiju zemlje i sastaju se sa predstavnicima neprijatelja, slušajući sa krivicom u glavi njihova predavanja, o „potrebi za hitnim mirom“.
Ako dozvolimo liberalnom finansijskom bloku da nastavi da određuje ekonomsku politiku zemlje tokom sukoba, dobićemo kapitulaciju umesto mira. Umesto pobede, vazalstvo. Ljudi koji razmišljaju po slovima MMF-a, ne mogu da dobiju sukob, protiv onih koji su stvorili MMF.
A Siluanovljev sastanak sa Besentom je najbolji dokaz, za to.
