Borba Info Vesti
Kada se iznenada začuju snažni udari, stignu upozorenja o opasnosti, a noći prolaze bez sna, ljudski organizam može reagovati na načine koje je teško kontrolisati.
Strah, drhtavica, suze ili potpuna ukočenost često se pojavljuju upravo onda kada je najvažnije ostati pribran. U takvim trenucima pokušaji da se emocije silom potisnu mogu samo povećati unutrašnju napetost.
Psiholog Olga Romaniv objašnjava da ove reakcije nisu znak slabosti, već prirodan odgovor organizma na moguću opasnost. Mnogo je važnije pronaći način da se povrati osećaj sigurnosti i kontrole nego zahtevati od sebe da strah odmah nestane. Postoji nekoliko jednostavnih postupaka koji mogu pomoći da se napetost smanji, a organizam postepeno vrati u stabilnije stanje.
Kada mozak prepozna pretnju, aktivira se zaštitni mehanizam poznat kao reakcija „bori se, beži ili se ukoči“. Srce počinje ubrzano da kuca, disanje postaje plitko, a mišići se zatežu.
Mogu se javiti drhtanje ruku, mučnina, osećaj knedle u grlu ili snažna potreba da se čovek sakrije. Kod pojedinih osoba reakcija je potpuno suprotna: ostaju nepomične i ne mogu odmah da odluče šta treba da urade.
Takvo stanje nije panika bez razloga, već posledica rada prirodnih odbrambenih mehanizama. Međutim, kada se upozorenja i glasni zvuci neprestano ponavljaju, nervni sistem nema dovoljno vremena za oporavak. Posledice mogu biti razdražljivost, iscrpljenost, poremećaji sna i stalno iščekivanje nove opasnosti.
Prvi korak nije borba protiv sopstvenog straha, već smanjivanje fizičke napetosti. Istovremeno, tokom upozorenja najvažnije je postupati u skladu sa zvaničnim bezbednosnim preporukama i uputstvima nadležnih službi. Unapred pripremljen plan može sprečiti zbunjenost u trenutku kada nema mnogo vremena za razmišljanje.
Takav plan treba napraviti dok je situacija mirna. Potrebno je odrediti bezbedno mesto u skladu sa preporukama, pripremiti napunjen mobilni telefon, važna dokumenta i zalihe vode. Sa članovima porodice treba dogovoriti način održavanja veze i postupanje u slučaju da telefonska komunikacija privremeno postane nemoguća.
Posebnu pažnju zahtevaju domaćinstva u kojima žive deca, starije osobe ili kućni ljubimci. Njihove potrebe moraju biti uključene u pripreme, a osnovni postupci jasni svim članovima porodice. Plan neće potpuno ukloniti strah, ali neizvesnost zamenjuje konkretnim redosledom koraka, čime se vraća deo osećaja kontrole.
Kada napetost postane naročito snažna, korisno je usmeriti pažnju na disanje. Nije potrebno forsirati duboke udisaje niti zadržavati vazduh.
Dovoljno je postepeno usporavati ritam i nastojati da izdisaj traje nešto duže od udisaja. Produžen, miran izdisaj može pomoći organizmu da pređe iz stanja pojačane uzbune u opuštenije stanje.
Važno je obratiti pažnju i na mišiće. Tokom straha ramena se često nesvesno podižu, vilica steže, a šake pretvaraju u pesnice. Spuštanje ramena, opuštanje prstiju i mišića lica može ublažiti telesnu napetost. Pomaže i promena položaja, posebno kada se leđa oslone na stabilnu površinu.
Dodatni osećaj oslonca mogu pružiti topli napitak, ćebe, mekani jastuk ili toplota u dlanovima. Ako se jave drhtanje i potreba za kretanjem, nije neophodno silom zaustavljati te reakcije.
Lagana šetnja, istezanje ili blago razgibavanje šaka mogu pomoći telu da se postepeno oslobodi nagomilane napetosti, pod uslovom da okolnosti dozvoljavaju kretanje.
Jedan od najvećih problema tokom uznemirenosti jeste sklonost uma da zamišlja najgore moguće scenarije. Zato se preporučuje tehnika poznata kao uzemljenje, kojom se pažnja preusmerava sa zastrašujućih misli na neposredno okruženje.
Postupak je jednostavan: potrebno je pogledati oko sebe i u mislima nabrojati nekoliko vidljivih predmeta, zatim obratiti pažnju na zvuke, osetiti dodir stopala sa podom i položaj dlanova na kolenima.
Korisno je primetiti temperaturu vazduha ili dodir odeće sa kožom. Na taj način pažnja se vraća onome što se zaista događa u određenom trenutku.
Sličan efekat mogu imati mali mentalni zadaci, poput brojanja predmeta iste boje, nabrajanja poznatih gradova ili izgovaranja dana u nedelji obrnutim redosledom. Ako je okruženje bezbedno, može pomoći i jednostavna aktivnost rukama, kao što su slaganje odeće, razvrstavanje knjiga ili raspoređivanje predmeta na stolu.
Svrha ovih vežbi nije poricanje opasnosti niti ignorisanje zvaničnih upozorenja. One služe da se stvarni događaji odvoje od pretpostavki o onome što bi tek moglo da se dogodi.
Ukoliko koncentracija ne uspe iz prvog pokušaja, nema razloga za obeshrabrenje. Ova sposobnost razvija se vežbanjem, a naročito je korisno primenjivati je tokom mirnih dana.
Veliki izvor dodatnog stresa može biti i neprekidno praćenje vesti. Stalno proveravanje informacija stvara privid kontrole, ali beskonačno pregledanje novih poruka često samo pojačava uznemirenost. Posebno nepovoljno deluje čitanje vesti tokom noći, između upozorenja ili neposredno pred spavanje.
Zato je korisno odrediti vreme za informisanje, izabrati jedan ili dva pouzdana izvora i isključiti obaveštenja koja nisu važna. Neophodno je, međutim, zadržati uključena zvanična hitna upozorenja.
Postoji velika razlika između pravovremenog informisanja i neprekidnog boravka u toku uznemirujućih vesti. Prvo omogućava snalaženje u situaciji, dok drugo organizmu uskraćuje odmor i psihički oporavak.
Privremeni odmor od informacija ne predstavlja neodgovornost. Čovek može istovremeno voditi računa o bezbednosti i omogućiti nervnom sistemu da se oporavi.
U periodima povećane opasnosti naročito je važna podrška porodice, ali ona ne izgleda isto za svakog njenog člana. Sa decom treba razgovarati smirenim glasom, jednostavnim rečima i na način primeren njihovom uzrastu. Nije dobro opterećivati ih zastrašujućim detaljima, ali ni potpuno prikrivati ono što se događa.
Poznate svakodnevne navike, omiljena igračka, igra, zagrljaji i zajedničke aktivnosti pomažu deci da sačuvaju osećaj stabilnosti. Starijim roditeljima posebno može značiti redovan kontakt. Korisno je unapred dogovoriti vreme telefonskih poziva, zajednički plan postupanja i proveriti da li su im važni brojevi telefona dostupni. Čak i kratak razgovor može ublažiti osećaj usamljenosti.
Kućni ljubimci takođe mogu reagovati na uznemirenost vlasnika i postati nemirni. Mirno prisustvo, poznata dnevna rutina i nežan odnos pomažu im da lakše podnesu stres.
Romaniv posebno naglašava da niko ne treba od sebe da zahteva neprekidnu pribranost. Strah, umor i potreba za tuđom podrškom prirodne su reakcije u teškim okolnostima. Briga o sopstvenom psihičkom i fizičkom stanju nije suprotstavljena brizi o porodici, već predstavlja jedan od najvažnijih načina da čovek sačuva sposobnost da pomogne ljudima oko sebe.
